Мој тата је један, наизглед, хладан тип, онако дрвен. Свашта би он и урадио и рекао и показао, али некако не уме. Одрастао је без оца, па је своју очинску фигуру обликовао сам, по неком осећају, не сналазећи се са емоцијама баш најбоље.
Улази на врата, а ја га чекам са Вукманом у рукама. Улази и стоји. Не зна да ли прво да ме изљуби или да спусти ствари или можда да погледа бебу или ипак да се изује и оде да опере руке. Од свега тога он је изабрао да стоји. Зацрвенео се он. Зацрвенела се ја. Нешто је овог пута другачије. Сада када му више нисам само ћерка него и мајка његовог унука, можда наш загрљај треба да буде различит од свих претходних? Али видим, знам, да сам и даље много више ћерка, а на ово мало створење што се одједном ту створило мораће да се навикне.
Мама прискаче у помоћ, као и увек што она чини, координира поздрављање и све што иде по реду кад, одједном, ТРАС питање Плаче ли ти се? Можеш ли да верујеш да твоје дете има дете? Свашта, што би ми се плакало, одговара и смешта се у најдаљи могући угао, тачно по дијагонали од нас двоје. Свашта, мама! Каква су ти то питања! Него, како си путовао?
После неког времена ипак се заинтересовао за нашег новог члана. Наговорили смо га чак и да га држи, ако се држањем може назвати ситуација у којој он укочено седи, не дише, не трепће, а беба му лежи на грудима. Када су ту пробили лед, пипнуо га је и два пута прстом. Једном по образу, једном по стомаку, онако, бојажљиво и знатижељно као кад се опипава нешто потпуно непознато што може бити и опасно, а опет тако крхко и ломно.
И таман кад сам помислила да нема ништа од оног његовог обећања Кад добијем унуке, преко њих ћу надокнадити све оно што сам са вама пропустио видим деду како мирише унукову косу, кришом, да нико не види…
Аутор: Маја Радовић