Да почнем овај текст једном важном чињеницом. Ја нисам психотерапеут и ово није никаква психолошка анализа. Само ми се чини да нам понекад недостаје могућности, па и знања, да ствари сагледамо дубље и разумемо свет око себе – данашње одрасле и данашњу децу.
Да ми је да сам добила динар за сваки пут када сам чула или у коментарима прочитала реченицу из наслова или неке друге, сличне. Моја омиљена је „никад више психолога и педагога, а деца никад гора.“ Али, сви који ове реченице изговарају и пишу заборављају једну врло важну ствар. А то је да данашњи свет, друштво, климу, систем вредности не формирају деца, па чак ни она од 18 година. Све то формирају одрасли.
Да, да, баш ти одрасли који су као деца били добри, јер су се плашили.
Они исти којима је било довољно да тата откопча каиш на панталонама па да они затворе уста и не проговоре док их неко нешто не пита.
Одрасли чине друштво. Они који се хвале како су ишли по прут и они који данас не презају од вређања и етикетирања непознатих људи на интернету. Јер некад давно одрали нису презали да вређају њих.
Одрасли формирају систем вредности. Они који су се као мали плашили маме и тате и били добри у страху од казне, а мама и тата тако поносни. А онда су та деца порасла и престала да се плаше маме и тате, али су остали покорни другим ауторитетима. И све што су потискивали, све што нису добили а било им је потребно у детињству, дошло је на наплату. И шта смо добили? Одрасле без емпатије, систем искривљених вредности, људе који верују да насиље решава проблеме. Али ауторитету да се супротставе – не смеју.
Одрасли су одговорни за све што видите кад се осврнете око себе. Сви ти одрасли који су васпитавани хваљеним методама застрашивања и немања права на ружне емоције. Нису смели да буду љути. Нису смели да буду бесни. Знао се ред. А љутња и бес накупљали су се годинама. И ето, сад имамо милионе одраслих који не умеју да контролишу емоције, не могу да остваре и одрже квалитетну везу, не знају да препознају манипулацију, не успевају да се одупру ауторитетима који их искоришћавају. Јер тако су научени. Ауторитет се увек мора поштовати.
Милиони одраслих око нас који и даље на исти начин васпитавају своју децу, не видећи у томе проблем. Јер, шта побогу њима фали?
Па, ако нас је начин на који смо одгајани и вредности којима смо били изложени довео до тога да је, цитирам „укупно 6.100.000 гледалаца током целе сезоне пратило Задругу 3“ односно да је „91% популације старије од 4 године током дана било уз Задругу“ онда нам нешто сигурно фали. И нешто сигурно треба из корена да се мења. Да, баш у начину на који одгајамо своју децу.
А та промена, пре него што пожурите да то кажете, није да деци испунимо све жеље, дозволимо свако понашање и дамо слободу да раде шта желе. Та промена је врло једноставна – да поштујемо децу и њихове емоције и дамо им право да буду љути. Да плачу, да викну, да слободно ОСЕЋАЈУ. Ма колико се нама та осећања чинила бесмислена. И да им у томе ми будемо помоћ, не препрека. Да их учимо како се емоције показују без повређивања других око себе. Онда им храна за душу у виду посматрања туђих хаотичних живота неће бити потребна, као што је, очигледно, потребна већини одраслих данас.
Јер деца „све гора и гора“ могу бити само од мањка љубави, никако зато што је имају више него што им треба.
А право да осећамо и да нас због тог осећања не називају размаженим и безобразним није исто што и право да због тог осећања неког повредимо. И баш ту разлику би од нас требало да уче од првог дана.
А онда, кад их томе научимо, можда одрасту у мање фрустриране, срећније људе и створе много боље друштво од оног које смо створили ми. Или нам баш ништа не фали?
А. Ц.