Случајеви насиља који су нас све потресли, трагедије су које леде крв у жилама. Праћењем изјава медија, релевантних институција, стручних лица, родитеља и вршњака, долазимо у ситуацију да се запитамо – куда ово све води? Када анализирамо врсте изјава свих наведених можемо да закључимо да имамо непрофесионалне медије који у тежњи за сензационализмом, свесно или несвесно подстичу на даља крвопролића, родитељи јавним изражавањем забринутости шире даљу патологију властитог занемаривања деце, мислећи ваљда да у кући немају потенцијалног Косту.
Вршњаке који у расту у породицама у којима се оправдава и упражњава блуд, неморал, у којима постоје патолошки обрасци понашања које онда деца копирају, подстичу сопствену децу да једини критеријуми у мери вредности буду новац, положај, моћ. Притом, начин на који се до тих вредности долази – постаје мање битан. Баш као и то шта та деца гледају, чему су изложени, ко су им узори. У таквим породицама родитељи нису у стању да помогну детету да превазиђе проблем нити да се обрате се стручним лицима, како им дете не би постало Коста.
Кога брига за децу? Читамо вести, саблажњавамо се, и већ смо заборавили на случајеве у нашем граду, и друге јер нам већ долазе нови случајеви који гурају у заборав оне старије, а испливавају свежији.
Опет се враћамо на родитеље, и на њихову највећу и најважнију улогу у животу њихове деце, и да је ту највећи занемаривање. Великом броју деце није омогућено да се развија и расте у здравој средини, окружењу, и разговору; деца су препуштена себи, бирајући начине да скрену пажњу на себе, избором оваквих образаца понашања на основу којих ће добити што више лајкова, порука подршке и емотикона дивљења. Да ли смо уопште свесни докле смо догурали сопственом небригом, а надаље системом кажњавања који је крајње неадекватан?
Нећемо се освестити све док не вратимо и не пооштримо систем кажњавања, али и док не уведемо праћење у расту и развоју детета где би се утврдили пропусти у одгоју. Тај систем мора бити врло ригидан, а родитеље који праве пропусте потребно је подвргнути преваспитању или плаћању драконске казне за пропуст, јер потези и понашања његовог детета најчешће утичу и на другу децу, што онда урушава систем.
Једини начин да са дна кренемо горе јесте да свако почне да сноси одговорност за пропуст, како родитељи, тако и други актери друштва, па и наставници и струка који не пријављују насиље. Када смо видели да је неко за неки пропуст у раду добио отказ, дисциплинску, или неку другу казну коју потом суд због баналних пропуста у процедури није једноставно поништио? Никад. Такво непоступање и нереаговање нас и доводи до оваквих дела и подстицања насиља и насилника.
Мењајмо правилнике и законе, анимирајмо институције да раде своје посао, кажњавајмо непоступање и нерад отказом, пооштравајмо казне за преступе и преступнике, осуђујмо злодела, док нисмо доживели још црње сценарије и побројали још више жртава.
Аутор: мр. сци. Едина Осмић-Шадић, стручни сарадник – педагог, Одељење за образовање Владе Брчко; психотерапеут у супервизији