Зелена учионица је недавно на свом Инстаграм профилу објавила пост у ком је, између осталог, указано на то да смо спремни да децу терамо да загрле чланове породице, а ми одрасли не бисмо никада загрлили неког ко нам ствара нелагоду. Коментари људи поводом овога су ме навели да напишем текст у нади да ћу људима дочарати разлоге због којих би једно дете могло да осети нелагоду да загрли неког блиског.
Не желим никада, ниједном детету да прође кроз оно шта сам ја. Оно што знам је да сам се као млада, али већ пунолетна осећала веома нелагодно у присуству мог оца. Његова физичка близина ме је чинила веома нервозном. Шта више, нисам се осећала пријатно да ме отац загрли. Сећам се тачно једне сцене која се догодила у кући пријатеља – ставио је руке око мог врата, а ја сам се у трену извукла, тако аутоматски, као из пушке. Ово је приметила пријатељица мојих родитеља. Она је испричала то мојој мајци јер јој је било веома чудно. Потом ме је мајка искритиковала речима “каква сам ја то, да не дам оцу да ме загрли”. Она ме је грдила, а ја нисам знала шта да кажем. Једноставно то су била моја природна осећања према мом оцу. Осећала сам се грозно после оваквих коментара.
Када сам због проблема у браку кренула на своју индивидуално терапију, једна од првих ствари које сам питала терапеута је била зашто се ја бојим мушкараца. Рекла сам јој да ми је прва помисао да ће ме сваки мушкарац напасти и силовати. Прошло је неколико месеци терапије када се ово клупко почело одмотавати. Спознала сам да су моји брачни проблеми и те како били резултат оног што сам доживела у сопственој породици и са мојим оцем највише.
Оно што је кроз терапију изашло на видело су сцене кроз које сам прошла са оцем, а које су оно што се у психологији зове емотивни инцест. За судски систем дефиниција силовања је само она која задовољава акт физичке пенетрације. Мој отац мене заиста никада није силовао, не физички. Међутим, оно што сам доживела у тинејџерским годинама је и те како на мене имало последице као и само силовање.
Као одрасла сам почела да имам снове да сопствени отац покушава да има односе са мном. Будила бих се престрављена усред ноћи са лупањем срца. Никад о томе ником ништа нисам рекла, јер се у мојој породици о проблемима није причало и нисам имала овакав однос ни са мајком. Осећала сам као да нешто није у реду са мном, да ја нисам нормална. Зашто би, иначе, имала овакве апсурдне снове, побогу?! Било ме је и срамота.
После месеци терапије схватила сам да су догађаји које сам доживела са оцем разлог због којих сам имала снове које сам имала и што сам се бојала мушкараца. Разлог због ког нисам волела да ме загрли и што сам у његовом присуству, нарочито када је био полунаг од појаса, или у купаћем костиму, осећала нелагодно. Поред њега сам осетила оно што би касније као одрасла осетила са мушкарцима с којима сам имала интимне односе. Не само то, него сам ја интимне делове свог тела, а и тела мушкараца доживљавала као бљутаве, као и саме интимне односе. У ствари – била сам престрављена интимним односима.
На терапији сам схватила и то да је моја мајка и те како била „саучесник” у свему овоме, јер никада мом оцу ништа није рекла, прихватала је његове облике понашања као нормалне. Требало је много времена на терапији да превазиђем проблеме који су настали као резултат ове озбиљне трауме. Данас се више не бојим мушкараца, и не мислим да ће ме сваки напасти, али сам и даље веома обазрива. Своје тело сам научила да волим, као и интиму. Снове које сам имала, више немам. Али неке ране никада не зацеле. Ни дан данас не волим да ме отац загрли и не осећам се пријатно када он је физички близу мене.
Ни њему, као ни никоме у мојој породици о овоме причала нисам. Ово сам написала под условом да буде објављено анонимно. Надам се да ће људима моје искуство мало отворити очи по питању теме о којој се не прича, а вероватно и веома мало зна. Не желим да инсинуирам да свака ситуација има корене сличне мојој. Желим да мислим да нема. Али да је могуће – апсолутно јесте.
Додири који нису на месту, погледи који одају изопачене мисли, речи због којих се дете осећа ружно, или чак и пољупци који никако нису они невини, са чистом емоцијом према детету су све разлози због којих се оно и те како може осетити нелагодно у присуству неког члана породице и не желети загрљај те особе. Не само то, неке од ових ситуација заиста могу задовољити дефиниције онога што се у психологији зове инцест. Људи су згрожени физичким чиновима силовања, али не разумеју како и они не-физички могу имати и те како озбиљне последице за дете. О овим темама можете више прочитати у књигама Токсично Васпитање (Сузан Форвард) и Емоционални инцест (Кенет Адамс).
Најтоплије препоручујем свим родитељима:
Када следећи пут видите да ваше дете одбија да га неко загрли, детету не говорите као што је мени моја мајка, не судите, него да се запитајте “а зашто?“. А после тога нађите време и место где бисте исто то могли да питате ваше дете у миру, тишини и приватности, на начин на који се оно неће осетити нападнуто. Верујте њиховим речима и виђењу ствари, колико год невероватне оне звучале. И реагујте адекватно. Не осудом, не уверавањем детета да је све погрешно разумело. Не исправљајте дететову стварност, јер начин на који је оно доживело неку ситуацију је његова стварност. Обратите се психологу/психотерапеуту који би знао да извуче потребне информације од детета како би се тачно сазнало шта је оно доживело. Не зазирите од психотерапије за дете ако буде потребна. Боље сада, него касније у одраслом добу (као ја). Немојте занемарити наизглед баналне облике понашања одраслих према детету без обзира на дететове године. Информишите се на тему емоционалног инцеста. А ако треба, обратите се и институцијама (полицији и суду).
Будите свом детету родитељ којег ја никада нисам имала.
Ауторка текста желела је да остане анонимна. Њен идентитет познат је редакцији.