По шаблону
А не, не …два пута сте Ви мене у мојој каријери преварили, више нећете. Два пута сам ја јурила сертификате и бодове за лиценцу, да бисте Ви рекли: “ Ово више не важи, од првог скупљамо нове бодове“. А, не…трећи пут Вам нећу дозволити.
Сматрам да са тридесет и једном годином стажа имам довољно искуства, да радим по свом шаблону, који се показао и те како добар. Нису сви моји ученици постали доктори, научници или авијатичари, али ОДГОВОРНО ТВРДИМ да су сви постали добри и поштени људи. То је мој највећи сертификат, уградила сам у њихове душе највеће вредности друштва (не обазирући се да ли одумире или не). Те вредности, ма где били ће сваки нормални човек умети да препозна.
Сада ћемо две недеље посветити емпатији и дружењу. Божееее, па ја то радим већ годинама. Мој шаблон је да школа није само учионица, па смо се дружили у столарској радионици, музеју, касарни у Пожаревцу, у Центру за културу. Зар то нису били најбољи примери другарства?
За Нову годину смо носили играчке и слаткише деци који ће празник провести на Дечијем одељењу у смедеревској болници. Зар то није био очигледан пример емпатије? Нашим дивним акцијама су се придруживали људи који раде на Кцн- у. Луx радио је такође био наш домаћин.
И сада Ви мени измишљате врућу воду и дајете ми смернице како ћу причати о другарству и емпатији? Господо, то се не учи из књига, то излази из душе сваког наставника, који истински воли свој посао.
Вашим иновацијама (ако ћемо да будемо искрени) Ви изазивате супротан ефекат, да наставно особље не прижељкује први септембар И сусрет са својим ђацима. ЗБОГ ВАС!
Могли сте бар једном да демантујете да ми нисмо ленчуге које користе четири распуста, могли сте да напишете да је посао наставника изузетно тежак посао ( ако га поштено радиш) И да на крају напишете да ти исти наставници имају своје породице, већина од њих малу децу, која су ускраћена игре са својим родитељима.
Идемо, даље!
Аутор: Приче из школе и живота.