Po šablonu
A ne, ne …dva puta ste Vi mene u mojoj karijeri prevarili, više nećete. Dva puta sam ja jurila sertifikate i bodove za licencu, da biste Vi rekli: “ Ovo više ne važi, od prvog skupljamo nove bodove“. A, ne…treći put Vam neću dozvoliti.
Smatram da sa trideset i jednom godinom staža imam dovoljno iskustva, da radim po svom šablonu, koji se pokazao i te kako dobar. Nisu svi moji učenici postali doktori, naučnici ili avijatičari, ali ODGOVORNO TVRDIM da su svi postali dobri i pošteni ljudi. To je moj najveći sertifikat, ugradila sam u njihove duše najveće vrednosti društva (ne obazirući se da li odumire ili ne). Te vrednosti, ma gde bili će svaki normalni čovek umeti da prepozna.
Sada ćemo dve nedelje posvetiti empatiji i druženju. Božeeee, pa ja to radim već godinama. Moj šablon je da škola nije samo učionica, pa smo se družili u stolarskoj radionici, muzeju, kasarni u Požarevcu, u Centru za kulturu. Zar to nisu bili najbolji primeri drugarstva?
Za Novu godinu smo nosili igračke i slatkiše deci koji će praznik provesti na Dečijem odeljenju u smederevskoj bolnici. Zar to nije bio očigledan primer empatije? Našim divnim akcijama su se pridruživali ljudi koji rade na Kcn- u. Lux radio je takođe bio naš domaćin.
I sada Vi meni izmišljate vruću vodu i dajete mi smernice kako ću pričati o drugarstvu i empatiji? Gospodo, to se ne uči iz knjiga, to izlazi iz duše svakog nastavnika, koji istinski voli svoj posao.
Vašim inovacijama (ako ćemo da budemo iskreni) Vi izazivate suprotan efekat, da nastavno osoblje ne priželjkuje prvi septembar I susret sa svojim đacima. ZBOG VAS!
Mogli ste bar jednom da demantujete da mi nismo lenčuge koje koriste četiri raspusta, mogli ste da napišete da je posao nastavnika izuzetno težak posao ( ako ga pošteno radiš) I da na kraju napišete da ti isti nastavnici imaju svoje porodice, većina od njih malu decu, koja su uskraćena igre sa svojim roditeljima.
Idemo, dalje!
Autor: Priče iz škole i života.