Да је тешко бити родитељ (и наставник) тинејџеру, није никаква новост. Хормони, потреба за самосталношћу, осећај да све знају и да о свему могу да одлучују – преплављују децу у периоду када полако престају да буду деца. То је оно време када утицај вршњачке групе постаје јачи од родитељског и утицаја наставника. Време када нам се чини да се све оно што смо са децом годинама градили озбиљно клима.
И шта радити у таквим ситуацијама? У тренуцима неразумевања, пркоса, конфликта? Као и у кући, ове ситуације се лако могу догодити у школи, а наставници се понекад осећају као да су им руке везане.
На ове теме разговарамо са Славицом Чарапић, педагогом, психотерапеутом, аутором неколико приручника међу којима и чувена едиција Корак по Корак, обожавана међу васпитачима.
Један од приручник који је написала бави се управо тинејџерима и то њиховим путем кроз образовни процес. Зове се Школа и животне вештине адолесцената и намењен је наставницима који раде у средњим школама, а који током припреме за наставнички позив нису имали прилике да овладају неким знањима из педагогије и психологије.
Шта родитељи увек треба да имају на уму кад их њихов тинејџер доведе до „ивице“?
У сваком тинејџеру иза маске свезнања и побуне против одраслих крије се много несигурности, дилема и сумњи. Супротстављање и доказивање родитељима део је те унутрашње борбе са сопственим страховима. У овој развојној фази, док истражују, откривају и проширују своја искуства, тинејџерима су потребне велика родитељска љубав, психолошке дозволе и подршка у томе да науче како да буду одговорни према себи и другима. Такође, неопходно је да родитељи мудро одмере и јасно поставе границе које ће увек бити у функцији заштите живота, здравља и безбедности њихове деце.
Родитељима није лако, али пре него што стигну до „ивице“ треба да освесте да су одрасли и да поседују вештине које тинејџери тек треба да стекну. Уместо импулсивног реаговања, важно је да свесно одаберу другачије понашање – да покажу да их разумеју, да брину о њима и да ће бити уз њих док трају изазови. Ово захтева од родитеља да буду посвећени, да раде на себи, оснажују сопствене родитељске вештине и, по потреби, потраже савете да би у најизазовнијем периоду били добар ослонац свом детету. Ту улогу нипошто не смеју препустити другима, родитељи морају бити одговорни према својим тинејџерима.
Радите као педагог у средњој школи. За ваш посао многи ће рећи да није нимало лак. Шта су, заправо, највећи проблеми с којима се деца тог узраста боре? Шта им недостаје?
Током средње школе деца пролазе кроз најбурније изазове адолесценције. Они имају много важних развојних задатака. Треба да прихвате своје телесне промене, да заволе своје тело и доживе себе као особу одређеног пола са дефинисаним сексуалним интересовањима, да остварују психолошку индивидуализацију и сепарацију од родитеља, да постепено овладавају саморегулацијом мишљења, осећања и понашања, да изграде свој статус у друштву вршњака и истовремено сачувају индивидуалност, да остваре емоционално везивање и да изграђују будући професионални идентитет. Код данашњих тинејџера су приметни нарастајућа несигурност, привремено заустављање и враћање уназад и учесталије адолесцентне кризе. Видљиве су тешкоће у савладавању изазова, неки вид одбијања да се одрасте, све поткрепљено презаштићујућим васпитним стилом у породици.
Све чешће се сусрећемо са родитељима који су „другари“ са својом децом, у односу са наставницима на супротној страни, а у суштини и сами несигурни и збуњени око сопственог ауторитета и улоге у периоду адолесценције. Да би стекли самопоуздање деци и адолесцентима је потребан психолошки простор за одрастање, што подразумева право и дозволу на грешке, повремене неуспехе и преузимање одговорности, а што родитељи отежавају презаштићујућим васпитним стилом.
Велико искуство и знање које сте стекли преточили сте и у приручник који је објавио Креативни центар – Школа и животне вештине адолесцената. Коме је приручник намењен и како је конципиран?
Приручник је намењен предметним наставницима, одељенским старешинама и стручним сарадницима који раде са ученицима старијих разреда основне школе, средње школе и родитељима. Конципиран је тако да теоријска сазнања и искуствене увиде у непосредном раду на развоју вештина комуникације, решавања конфликата, развоју емоционалних вештина, саморегулације у учењу и вештина доношења одлука са тинејџерима, наставницима и родитељима презентује кроз практичне примере. Писан је са намером да подржи наставнике у оснаживању њихових компетенција у педагошком раду, посебно ако у току студија нису имали прилике да стичу неопходна знања из педагогије и психологије.
Много је наставника данас који су обесхрабрени, те верују да је њихова васпитна улога занемарљива. Да ли је то заиста тако и шта треба да се промени?
Нажалост, у ширем контексту улога наставника и значај образовања су девалвирани. У таквом амбијенту није лако одржати ентузијазам и веру у смисао свог посла у образовању и васпитању деце. Ипак, то не може умањити важност наставника као партнера деци и адолесцентима у процесу одрастања. Наставник преноси стручна знања, али је у исто време и модел за учење наведених животних вештина, јер школа је место где деца, после породице, проводе највећи део времена и где доносе и прорађују своја различита животна искуства.
Настава у периоду пандемије је показала да су, поред богатих искустава у учењу на даљину, улога и важност комуникације са наставником, изграђивање односа поверења и подршка у учењу коју наставник пружа у учионици незаменљиви. Деци и адолесцентима школа је потребна као безбедна, стабилна и предвидива средина у којој могу наћи сигурност у време када је много тога у њиховим животима нестабилно и непредвидиво. Зато је неопходно поверење друштва и породице у школу као средину у којој наставници кроз свакодневне ситуације показују ученицима, између осталог, да су тешкоће и препреке такође саставни део учења и одрастања и да могу развијати капацитете да се са њима суочавају.
Може се чути мишљење да је ауторитет наставника и професора данас доведен у питање бројним законским изменама. На који начин наставник може и треба да чува свој ауторитет? Да ли је то увек могуће?
Просветни радници су традиционално имали углед у друштву као преносиоци опште прихваћених вредности. Криза вредности у друштву постепено се преливала у школу и разарала ауторитет знања, просвећености и просветног радника. Законска решења су у континуитету и формално умањивала моћ наставника и тиме подржавала урушавање система вредности и равнотежу моћи, права и одговорности у школи. У таквом амбијенту није лако градити и одржавати свој ауторитет. Зато, а не само због материјалног статуса, многи одустају од рада у просвети. Онима који остају најснажнији ослонац је професионални и лични интегритет.
Наставник је компетентан за оптимално структурирање и вођење педагошког процеса и важно је да своје стручне, педагошке и психолошке капацитете унапређује, чиме јача професионални интегритет. Неопходно је и да ради на себи, да учи како да буде одговоран према себи и разуме како да постави границе у својој професионалној улози. То је важно ради чувања сопственог менталног здравља и превенције све присутнијег професионалног сагоревања.
Како приручник чији сте аутор помаже наставницима да остваре здрав однос са ученицима који су у том нимало једноставном узрасту?
Приручник је написан са циљем да наставницима помогне да пронађу оптимални модел ауторитета у педагошким ситуацијама у којима се суочавају са захтевима професије, потребама и изазовима адолесценције. Кроз практичне примере могу да препознају, процењују и развијају стратегије у раду са ученицима адолесцентног узраста. У васпитном раду са адолесцентима је изузетно важно да наставник буде свестан постојања проблема и значења проблема, могућности његовог решавања, као и личних моћи и одговорности у томе. У пракси имамо случајеве пасивног понашања адолесцената и одраслих (наставника и/или родитеља) у ситуацијама у којима се треба суочити са препознавањем, разумевањем и решавањем проблема, о чему се такође може прочитати у приручнику.