„Наше окружење се толико брзо мења да је изузетно важно да схватимо да морамо брже да радимо. Зато је постојала потреба да се медицина приближи педагогији, психологији, учитељском послу, дефектологији… и тако формира тај предмет неуронауке у васпитању и образовању. Његова сврха је да помогне људима из ових професија да медицину разумеју, а онда свако узима онолико колико му треба. Да ли је то спорт, да ли је вртић, школа… Када се види како мозак ради, лакше је, онда, да схватимо које су смернице за рад са децом.“ – тврди Ранко Рајовић, један од аутора НТЦ програма и шеф Катедре за неуронауке у васпитању и образовању на Педагошком факултету у Копру.
Како објашњава, неуронауке јасно говоре да је учење напамет грешка. Овај начин учења ствара огроман отпор код деце јер то није у складу са њиховом природом.
Школа мора да личи на игру
То што су когнитивне способности деце из генерације у генерацију све мање би требало да нам буде аларм да нешто мора да се мења.
„Школа МОРА да личи на игру. То је једина школа будућности. И ту не мислим на играње како га можда многи схватају. Оно што је важно јесте да методе наставе личе на игру. То су оне методе када деца једва чекају следећи час. Када неће да изађу из учионице када звони за крај. Е то је права школа“ – истиче Рајовић.
Он додаје да морамо да реагујемо брже, уместо да чекамо да нам нове методе рада с децом нађу Финска или Француска или нека трећа држава.
„Одрасли који раде с децом би требало да знају које регије мозга се активирају у којој игри, на који начин се оне повезују, шта је крајњи резултат… Ево и једног примера који учитељи могу да примене одмах. Између клупа у школи се разапне ластиш, као паукова мрежа. Окачи се звонце. И деца се јављају да изађу на таблу. Устану, ходају преко тога да не закаче, напишу или ураде то што треба на табли и онда се у рикверц враћају на своје место. Сви ту гледају да не закаче и тако добијамо фокус, а притом деца радо учествују у оваквим играма. Кад науче већ, за 10 дана можемо мало да отежамо и активирамо мисаони процес. Рецимо, све те траге су беле, а једна је жута и једна црвена. Кад дођу до жуте изговоре нешто што је жуто (лимун, сунце…), а када дођу до црвене нешто црвено (јагода, трешња). Онда други дан, кад дођу до жуте треба да ураде, на пример, три чучња, а кад дођу до црвене два окрета око своје осе. Ако тих дана уче граматику, кад дођу до жуте, да кажу два придева, а код црвене, два глагола. Тако се деца крећу, а уједно обнављају градиво“ – објашњава овај стручњак за дечји развој.
Како каже, ове методе је и сам испробао и деца се ту заправо и не јављају да би нешто на табли писали, него да би се кретали јер им је то све интересантно. Деца, све што су радила тог дана могу онда да понове кроз полигон.
„Сваки учитељ може то да користи, а много је бенефита, за фокус, концентрацију, размишљање. Деца морају да размишљају док се крећу, то су активни мисаони процеси у кретању. И то је прави развој мозга.“ – истиче Ранко Рајовић.
Све ово нам, каже Рајовић, треба јер су моторичке способности наше деце јако слабе и ми не можемо само да им вратимо ластиш и кликере јер се неће снаћи. То се на упису у први разред види.
„Када смо с децом радили чучњеве, ево нека и родитељи ово пробају, ми од њих стражимо да чучну до пола и да се ту задрже. Половина њих „пропадне“ јер немају мишиће довољно развијене да их задрже. Такође, ако окачите дете на шипку, да својим рукама држи тежину, сетите се да смо ми то могли по десетак секунди. Деца данас једва две, а нека се пусте чим их окачимо. Нема снаге у рукама, нема је у ногама. Равна стопала због недостатка кретања. Дете које се дневно креће пар километара, а наша деца прелазе просечно од два до пет, не могу се правилно развијати. Ето, то је проблем“ – каже Рајовић.
„Зато је та игра толико важна.“ – каже он.
Као одличан пример наводи и игру Дан Ноћ која је деци, у својој основној верзији – досадна. Рајовић предлаже, за децу у вртићу, да се одреде боје. Дан нека буде, рецимо, жута, а ноћ црвена.
„Онда ви, уместо дан ноћ, говорите крушка, трешња, банана… И деца погреше, али желе опет јер је то сад за њих изазов. У школи, напреднија верзија би могла другачије да се изведе. Ако деца, на пример, у том периоду уче непарне и парне бројеве, парни су дан, непарни ноћ. Па онда говорите бројеве 2, 7, 9… и деца седају и устају. Кад су мало старији то може и кроз сабирање и одузимање. Па учитељ каже 6+2, аха, то је 8, пар, значи дан, устајем. Касније и таблица множења, на исти начин. И они тако рачунају, уче, а притом тог дана чучну 50 пута. То је оно о чему говорим. Није класична игра, већ методе учења које личе на игру. А шта смо добили? Деца су урадила 50 чучњева, ојачала моторику, радила на развоју когнитивних способности и обнављала градиво. То су те игре о чијем би увођењу у наставу требало размислити.“ – објаснио је Ранко Рајовић.