Не знам како бих почела овај текст. Не знам јесам ли тужна, разочарана или бесна. Не знам ни да ли ћу, ма колико се трудила, икад онима који батине правдају умети да објасним колико силно греше. Али једно сигурно знам….
док верујемо у то да су деца заслужила батинање
док мислимо да су ударци решење
док не видимо проблем у томе да свака друга особа у Србији не може замислити живот безе бенседина
док себе убеђујемо да су одласци по прут којим су нас тукли лепа сећања
док смо уверени да оне које волимо из љубави тучемо. И да су нас тукли из љубави
док нам је нормално да децу дисциплинујемо каишем
док смо чврсти у ставу да смо добри људи јер су на нама ломили варјаче
док понављамо да су нам се десили Трстеник, Рибникар и Сурдулица зато што децу нисмо довољно често и јако тукли
неће нам бити боље.
Неће, јер нисмо добро. А да нисмо добро, јасно је, јер тврдимо да је насиље одговор.
Најбољи доказ за то је друштво које смо створили. Ми, одрасли, који данас имамо између 30 и 60 година. Ми, одрасли, деца из видео-клипа који кружи друштвеним мрежама. Ми који тако верујемо да смо одлични, безгрешни. Ми, с толико великом егом, да нам је много лакше да кажемо да не ваљају деца, да њих треба тући, него да не ваљамо ми само.
Волимо да се правдамо ратом, санкцијама и тешким временима. Али одговорност за друштво какво имамо сносимо ми. Јер смо га таквог створили, није нам га нико скројио. Чинимо га ми сами. Таквог га негујемо и не трудимо се да променимо. Јер смо научени да трпимо. Најпре каиш и варјачу, а онда и све друго. И да бес искаљујемо на слабијем од себе. Баш као што је у нашој традицији одувек било.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Неће нам бити боље док не схватимо да је СВАКА ПЕТА и поновићу СВАКА ПЕТА жена жртва насиља у породици. Јер верује да је заслужила батине. Јер је и од тате каишем добијала. А онај што је бије, он верује да је батина решење. Јер је и његов тата то тако радио кад је он био мали. И баш је испао добар.
Неће нам бити боље док тврдимо како су „ова деца данас никаква“ а ми смо били добри и послушни. Нисмо ми били добри. Ми смо били застрашени. Научени да се плашимо јачег, а над слабијим да показујемо своју снагу и моћ. И зато и данас свуда око нас влада закон јачег.
Неће нам бити боље док не успемо да разумемо да нисмо добро. То што смо некад ћутали родитељима и наставницима, то не значи ни да смо добри ни да смо добро. Нисмо, јер не умемо да остварим здраве односе и сачувамо бракове. Јер се сваки четврти брак у Србији заврши разводом. Због депресије. Због насиља. Због проблема са контролом беса. Због милион разлога који своје корене имају у томе како смо одгајани.
Зато, кад следећи пут помислите како је баш дивно било некад, потражите то дете дубоко у себи. И погледајте га у очи. Замислите његову душу кад крене кући, не знајући да ли га чека варјача, каиш или прут. Осетите опет његову бол кад схвати да је гумицом убрљао свеску и да ће за то платити. Сетите се како је изгледало одоздо гледати неког дупло или тродупло већег од себе, ко тврди да вас највише на свету воли, а прилази вам с каишем у руци, с циљем да вас повређује. Да вас удара док ви плачете и молите да престане. Замислите.
А уместо закључка, остављам вам овде песмицу нашег Љубивоја Ршумовића, човека који није добијао батине као дете. И колико је јавности познато, није због тога тукао своје родитеље.
“Мој стари је, од свога старог
А његов стари, опет, од свога
Слушао један древни налог:
‘У деци треба убити Бога’
Тај налог грозан, ал тањушан
Мој стари није хтео да шаље
Тако је испао непослушан
Па Бог у мени живи и даље.”
Без наде сам да ће иједна моја реч пробудити разум оних који верују да је каиш васпитање, а ударци љубав. Али ипак с надом да ће једног дана излечити дете у себи. И они и сва деца која су икад осетила прут на својој кожи, уверена да су за то сама крива
Александра