Свака бабица која порађа зна да се дете не рађа као неисписана табла. Здраворођено дете већ има неки свој темперамент кад се роди, тврдио је академик и психијатар Владета Јеротић.
Како каже, Хипократова подела темперамената на колерике, сангвинике, меланхолике и флегматике, неправедно је запостављена. Хипократ је живео 500 година пре Христа и говорио о ова четири темперамента, који, објашњавао је Јеротић, постоје и данас.
„Искусне бабице већ по дететовом рођењу понекад могу препознати ком темпераменту оно припада. То је нешто с чим се рађамо и што се не мења.“ – говорио је Јеротић.
Он је казао да свако од нас може бити чист темперамент или мешавина темперамената, а да код Срба има највише сангвиника и колерика.
„Као и темперамент, интелигенција је такође нешто што је урођено. Ми у току живота увећавамо знања, не интелигенцију. Иако није до краја објашњено да ли је интелигенција наследна, али знамо да се она не мења током живота.“ – тврдио је наш чувени академик.
Али, како каже, човек је биће које је дато и задато. Оно с чим се рађамо, генетика, родитељи и земља у којој ћемо се родити није нешто што можемо да бирамо.
„Тако се неко роди у Швајцарској која није ратовала 200 година, а неко на Балкану где су ратови на сваких 20 или 30 година. Да ли је то случајност?“ – пита се Јеротић.
Он је, прича у једном од својих предавања, радио много са младима између 15 и 25 година који су скренули у криминал, наркоманију, па и са онима који нису на ивици закона, већ имају менталне проблеме или су, како се то у психијатрији зове, гранични случајеви.
„Сви они тврде да су, за ситуацију у којој се налазе, родитељи криви. Па, делом јесу. Криви без кривице. Ти млади људи износили су такве примере родитеља који су се свађали, па мирили, мрзели, а онда ме питали: ‘Па, докторе, зар је чудо што сам ја испао овакав?’. Могао сам тад да им повлађујем, па онда заједно да грдимо родитеље, да њима буде лакше, али никако. Јер психотерапија доста дуго траје, али на крају психотерапије она је успела само ако родитељима опростимо.“ – казао је, једном приликом, Владета Јеротић.
Чак и ако нисмо Хришћани, он каже да треба да схватимо да и ти наши родитељи имају родитеље и да су поникли из неке средине, па су такви какви су. Али, морамо ли такви остати до краја?
„Сад ту долази она задатост човека. Ми смо дати генетиком, родитељима и местом рођења, али нагласак је на задатости, на нашем труду, раду на себи. То је онај процес у ком постајемо нешто што желимо да будемо.“ – казао је Јеротић и додао да је на том путу битно оно несвесно што носимо у себи.
Како каже, пут у несвесно је оно што нас открива. А свако дете рађа се са клицом добра и клицом зла у себи. Код неког је јача та клица добра, а код другог, клица лошег.
„Амерички научници верују да су на путу да докажу да је потенцијал да неко постане алкохоличар, наркоман, убица, самоубица, силоватељ, да буде неверан у браку, заправо урођен.“ – причао је Јеротић и објаснио да, кад је он специјализирао психијатрију, за алкохолизам се говорило да нема говора да је наследан, већ да је реч о моделу понашања који син учи од оца.
Ана Фројд, ћерка Зигмунда Фројда, управо је говорила о „идентификацији са агресором“, а наш академик наводи и примере који су блиски у нашем окружењу, тврдећи да ћерке воле очеве, какви год да су, а да се синови с њима најчешће идентификују.
„Имате тако оца алкохоличара, који малтретира породицу, децу, а ћерка, сутра кад се уда, њен муж се такође претвори у алкохоличара иако то можда није био док су се забављали. Син таквог оца, док одраста, свађа се и бори против оца и таквог понашања, а онда, кад одрасте, према свом сину буде такав исти.“ – објаснио је Јеротић, наводећи пример руског владара Стаљина, чији је отац био алкохоличар који је малтретирао породицу.
Ово, каже наш академик, није правило без изузетка, али та идентификација са агресором је нешто чега морамо бити свесни, да бисмо били спремни да радимо на себи.