– Хало, Божо?
– Где си, пензионер? Ееее, благо теби… Знаш како бих се мењао…
– Ма… Видећу тек како је бити пензионер, ту сам до краја недеље, али хтео сам да се посаветујем с тобом, ако имаш неколико минута, нећу те дуго задржавати.
– Реци, наравно!
– Види, рекла ми је директорка да одржим неки говор у петак на испраћају, па сам покушао нешто да напишем као концепт, али не иде ми, па да те питам шта да радим. Не бих хтео онако да одрадим то све у стилу „Било је задовољство радити са вама“ и те фразице. Хтео сам нешто искрено, нешто што можда некоме буде значило, знаш, нешто што стварно мислим…
– Па, теби бар не би требало да буде тешко, предавао си књижевност скоро четрдесет година…
– Није проблем то уобличити, него не знам тачно шта да кажем, као да сам се поделио у две личности које се међусобно не слажу. Ево, у делу где сам хтео да причам о нашем послу, мислио сам да кажем како је овај посао прелеп, јер радимо са младима и стварамо будућност, али и све комплекснији, јер је свака генерација све тежа за сарадњу и све слабија, све мање уче, не читају и тако, наравно уобличио бих ја то некако.
– Да, па?
– Па, није добро. Јеси видео онај прилог да нам је сваки осми ученик у Србији „вуковац“?
– Ух… то је баш много. Јеси сигуран да си добро разумео?
– И ја сам се понадао да нисам, а онда сам схватио да је и код нас слично. Сећаш се, рецимо, статистике са већа у јуну? Нисмо имали добре и довољне – све одлични и врлодобри. Испаде да су нам, заправо, генерације све Тесла до Пупина! Просечна оцена у школи је била, добро се сећам, четири зарез један. Па, како су то слаба деца? Од три одељења у школи имали смо четрнаест „вуковаца“!
– Да, разумем… Ја бих, да ти право кажем, тај део скроз избацио, не мораш да причаш какав је посао просветних радника, сви смо у истом сосу и знамо какав нам је посао и каква су деца!
– Е, то сам хтео да те питам! Значи да о томе ништа не говорим… Добро… Али онда долазим до следећег дела где сам мислио да кажем да су наставници ентузијасти којима су руке везане због система који је изазвао пад квалитета и урушавање читавог образовања. При том нисам мислио само на образовни систем, него на цело друштво, хтео сам да поменем да деца више немају кућно васпитање, поштовање ауторитета, да су агресивна, не бих то тако грубо рекао, али хтео сам и нешто о томе.
– То обавезно реци! Деца су слика и прилика родитеља, бахата, без осећаја одговорности, мисле да им припада све! И о систему обавезно нешто реци. Систем нас је једноставно упропастио!
– Јесте. Али, онда сам проверио са директорком, у последњих пет година нисмо имали ниједно дете са смањеном оценом из владања. Сви су увек имали примерно. Једини изузетак је онај Михајловић и то само у седмом разреду четворка, а у нормалним околностима би имао кеца још у првом! Како онда мирне савести да кажем да нас је систем упропастио и да су деца неваспитана?
– Тако што нас јесте упропастио! Где су платни разреди? Какве су нам плате? Ту немам дилеме, слободно то реци!
– Али какве то везе има са оценама? Није нам систем рекао да не смемо никоме никад да смањимо оцену из владања или да нико не падне на август а камоли да понавља разред!
– Јесте, али после ти дође родитељ па те малтретира…
– Е, о томе сам и размишљао. Да ли нам је систем наредио да трпимо кад нас родитељи малтретирају?
– Види, није оно у правилнику написано, али подразумева се… Онда мало плачу родитељи, мало деца, мало колеге, мало „за успех“…
– Значи, заправо смо сами закључили да би тако било боље!
– Да, јер у супротном има цео радни век да се бориш са ветрењачама!
– Па, то те питам! Значи, попустили смо! Сами!
– Ако тако гледаш, јесмо, али…
– А шта мислиш да и ово избацим? Овај део о систему?
– Ја бих то оставио, али ако нећеш ни мало да заокружиш истину, ако хоћеш да ти стојиш иза сваке своје речи, а не слажеш се с тим, избаци!
– Мислим да је тако најбоље! Не могу да причам оно што не мислим, бар не сад кад идем у пензију! Кога сад треба да се плашим?
– Па, јесте…
– И само још нешто. Хтео сам да кажем да су наши ђаци најбољи у свету где год да оду и где год да се појаве!
– И јесу!
– А онда ме је ухватило нешто да саберем, што се ја сећам, колико је тих наших најбољих ђака у свету. И сетио сам се оне Ружице, сад предаје на Харварду, али она би дотле стигла и да није ишла у школу, толико је била генијална. Маринковић из Јециног разреда је на Берклију, предаје гитару, то не можемо рећи да је наша заслуга, јер је ишао у музичку школу. Исто важи за оног Столета – ватерполисту, нисмо га ми томе учили. И не знам да ли се сећаш оне Ане Ракић, ради као хирург у Америци. Можда их има још, али свакако не можемо рећи да је то сад нешто масовно…
– Добро, али је довољно да се помене.
– Јесте, али онда опет долазим до оне констатације да су деца све гора и гора.
– Аха… Да…
– Да прескочим и тај део?
– Па…
– Јер, мислио сам нешто, можда је крајње време да се одлучимо – јесу нам деца све гора или су најбоља и примерна и истакну се где год да оду у свет. Шта мислиш да о томе буде говор?
– Ма, не… Ако ме већ питаш за мишљење, а пошто си ти хтео то све буде поштено и право и искрено… Можда је најбоље да не кажеш ништа. Захвалиш се стандардним „Било је задовољство радити са вама“… Уосталом, могуће је да су и ови до сада који су се поздрављали уз такве фразе имали исте дилеме као ти!
– Да знаш! Тако ћу! „Драге колеге, хвала на сарадњи, а сада пређите на послужење!“
– Е, то!
– Хвала ти, Боки, баш си ми помогао!
Аутор: Маја Бугарчић