Упитајте било коју бабицу – и рећи ће вам да када једно новорођенче заплаче – заплачу сви. Када се једно умири – и остали следе пример. Случај беба у породилиштима је одувек важио за савршен пример емпатије, оне с којом долазимо на овај свет. До скоро. Али чини се да се, последњих година, ситуација мења. Док једна беба плаче, она друга спава. Дабоме, јер ко није за себе, није ни за другога. Уосталом, другачије не бисмо опстали.
Чекајте, је л’ ви то озбиљно?
Не морате бити врстан антрополог, па да вам буде јасно да смо, као врста, од пећине па на овамо добрим делом опстали захваљујући појединцима који су били спремни да се жртвују зарад заједнице. Да се данас, далеко било, понови некакав Холокауст, или да нас било шта у тој мери угрози – колико нас би пошло путем једне Диане Будисављевић? Колико нас би уопште било у стању да буде ту – за другога? И то за другога који нема наш ДНК, не носи исто презиме, не постоји на списку станара, за другога који нам није ни род ни помозбог? Колико нас би стварно било спремно да жртвује свој (назовимо га тако), комфор, за НН лице? Дигните руке, слободно, не видим вас одавде.
Идемо на Марс
Песимисти би рекли да овај свет у последње време и није нарочито гостопримљиво место за живот. Оптимисти би можда узвратили понеким светлим примером, како се, ето, неко, тамо негде нашао некоме у невољи. Ми, обични људи, сложили бисмо се да памтимо и боља времена, времена у којима ниси пуштао гласну музику ако је комшији умрла жена, када ниси правио корона журке у времену у коме нам се број преминулих на дневном нивоу не спушта испод двадесет и када је било срамота појести целу ужину, ако ти је друг поред тебе гладан. Данас смо сведоци неких другачијих ’’обичаја“.
Социјална интеракција је другачија, суживот као такав тешко да постоји, на све то – притисак се повећава, трка за новцем убрзава, конкуренција је велика, и сви смо такмичарски настројени. У свету у коме се само успех рачуна – за емпатију нема много места.
Шта каже струка?
На основу испитивања спроведеног међу студентима универзитета Мичиген, дошло се до закључка да је стопа емпатије међу младима за 40% нижа у односу на претходне деценије. Не четири, не четрнаест, већ четрдесет. А четрдесет посто је алармантна бројка. До те мере да не могу а да се не упитам какав је то свет који не осећа и не саосећа?
Какав год свет био, стручњаци се слажу у једном – емпатија је способност да се ставимо у позицију оног другог и покушамо да разумемо туђе поступке и ставове. Данас, када је ’’гледај своја посла’’ постала мантра многих, свака, па и најмања емпатија, или просто речено – доброта, буквално је сведена на разину инцидента. Када се и деси да неко учини нешто добро, нешто што би до само тридесетак година уназад прошло незапажено – вест постаје вирална.
Шта је заказало?
Васпитање, школа, друштво, окружење или можда култура? У времену у којем од куће не носимо ништа, у школи у којој не поштујемо никога, у друштву у коме једемо док онај други гледа, окружени сличним егоманијацима оптерећеним само и једино собом – заказали смо сви.
Ко јој је крив?
Да зло буде веће, емпатија, тамо где је још увек има – бива селективна. Чини се да смо постали врло пробирљиви у том нашем помагању. Све чешће чујем „што их је рађала, кад нема од чега да их издржава“ или „дајем свима осим Циганима“. Или „кад видим оне што носају децу по раскрсницама, смучи ми се. Што не иде негде да ради, него тамо проси? Шта би јој фалило, здрава, права… него, овако је лакше – пружиш руку и готово.“ У реду. Јесте ли икада пружили руку? Нисте? Али свеједно дајете себи за право да судите? Ок, капирам – она плаче. Ви спавате. Јасно као дан.
Ко нам је крив?
Начин на који комуницирамо једни с другима на друштвеним мрежама је до те мере бесраман да слободу говора доводи у питање. Ништа боље се не опходимо ни на улици – груби смо, нетрпељиви и зачас планемо. Ако наставимо овим темпом, за десетак година – филантропија ће бити превазиђена дисциплина, а речи као колектив, заједница, друштво – ретке попут какве егзотичне поштанске марке.
И шта даље?
Куд који, мили моји. Ми који смо још понешто и запамтили из оног давног времена, изумрећемо као бели медведи. Преживеће јачи, гласнији, способнији. Док и они не остаре и не спадну на јасле сопствене деце, васпитане и научене да су само и једино они важни.
Од друштва које је важило за изузетно емпатично, постали смо хорда индивидуалаца. Ја сам важан. Ја имам. Ја сам заслужио. Ја сам гладан. Ја тражим! Ја, ја, ја…! Не знам како вама, али мени се чини да је ЈА победило. Браво, ми!
Или можда грешим?
Текст: Даниела Бакић