Може ли наставник бити неуспешан на неком часу чак и после тридесет година рада? Може. И те како може, нарочито ако није у споразумном сагласју са стварношћу, ако је обликује по личном моделу и живи у романтичарским визијама прошлости.
Данас сам дошла из школе потпуно поражена. Можда бих то могла назвати културолошким шоком. Већ је ноћ, имала сам читаво поподне да схватим у чему је проблем, али решење немам. Само се осећам бедно и неуспешно. Питам се у чему је проблем, а знам да деца нису крива. У мом свету деца нису никад крива. Криви смо ми који их учимо и обликујемо. Не мислим само на школу, већ на укупно друштво. Јер, дете гаји цело село.
Дан је почео уобичајено. Пре часова прегледам неке дечије презентације које су добили као део пројектног задатка за обраду народних песама о Косовском боју. Прилично сам задовољна, правим само мале корекције, пишем сугестије како бих их навела да унапреде свој рад, кад на последњем слајду, где они воле да се нашале и обично напишу „хвала на пажњи“ или нешто слично, наилазим на слику Владимира Путина са тим натписом. Збуњена сам јер ово нисам очекивала, бар не у контексту косовског циклуса песама, у ствари нисам очекивала ни у каквом дечијем контексту, али онда видим да су послали и другу верзију без те слике уз образложење да је дошло до грешке. Осетим олакшање, али не задуго, јер то су деца шестог разреда. Одакле им уопште идеја да дневну политику мешају са косовском легендом?!
После тога прегледам план за данашње часове. Имам их само три, а последњи је у седмом разреду. Права посластица, Плава гробница Милутина Бојића. Волим ову песму, волим Бојића. Радујем се, али у седмом разреду нисам предавала већ четири године, узимам читанку, видим да је дата интегрална верзија песме, издвајам целине на које ћу ставити посебан акценат јер за један час не могу захватити све.
Час почиње, причам о времену када песма настаје, о историјском тренутку, али све што говорим одбија се од мене као да ударам у шупаљ зид. Не додирујем их, гледају ме равнодушно. Додајем још детаља, говорим о страдању, безнађу и пркосу, помињем израз голгота и ту почиње моја голгота. Јер нико не зна шта значи реч голгота. Питам их да ли су на часовима веронауке говорили о Христовом страдању. Јесу. Једва некако долазимо до везе између појма Христове голготе и сваке друге људске голготе, па и наше албанске. Кад се најзад ишчупам из овога, пре читања песме, за сваки случај тумачим непознате речи, оне за које ја сматрам да су им непознате и које као такве нуди и аутор читанке.
Радост ме је већ напустила, али не и воља да их песмом дохватим. Надам се неком одјеку, али већ после читања схватам да сам у тешкој заблуди. Са тумачењем запињемо већ на првој строфи, већ на стиху „Стојте галије царске! Спутајте крме моћне!“. Не знају шта су галије и шта је крма. Објашњавам. Покушавам да их наведем да протумаче зашто је „опело гордо“, а „вода света“, какав је став лирског субјекта, која су осећања доминантна, одакле свечани тон, зашто понос, зашто захтев за апсолутном тишином. Ништа. Мук. Равнодушност. Не знају шта значи реч гордо. Опет тумачим и питам се да ли они то мени намерно раде или стварно не знају. Не, стварно не знају. Једва се чупамо из рефренске строфе, па их упућујем на наредне три где је представљена визија те огромне гробнице. Тражим да их прочитају поново, да покушају замислити такав пејзаж. Пола не чита. Читам ја поново, наглашавам нарочито поједине деонице, застајем тенденциозно желећи да осете страву тишине која се из сваког стиха чује. Желим да осете сав јад, ужас и неверицу над оваквим страдањем, над мирном површином воде испод које почивају хиљаде душа. И опет звекећем у празно, нема одговора, нема саосећања, нема запитаности, нема жаљења.
Час неумитно тече. Остала ми је само трећина. Видим да ми је пораз евидентан, али настављам. Водим их на следећу целину где се повезује огромна жртва са новим бојиштем, где се из смрти излази на поље победе и живота, где „изнад оца покој господари, тамо изнад сина повесница бива“. Мало је рећи да не добијам одговоре. Потпуно им је нејасан појам свесне жртве. Потпуно им је нејасно како „деца кликћу под окриљем славе“ док у њима кључа крв очева. У последњем минуту часа их питам да ли би разумели када би било речено да репрезентација у фудбалу кликће под окриљем славе. Шта би то значило? Јасно им је. То би значило да су победили.
Е, ту се десио мој пораз. Код фудбала разумеју, а у песми су немушти. Значи, песма, родољубље, историја не значе ништа. Фудбал значи. Не, није то дух времена. То је грешка, грешка у коду, грешка у васпитању, грешка у свему што наша деца живе.
Када сам последњи пут радила ову песму, час је био одличан. Било је то пре четири године. Деци су биле јасне и метафоре „Прометеју наде, апостоли јада“. Тумачили су их без већег напора. Имали су саосећање, мрштили су се над трагедијом народа, мрзнули су се у мислима по албанским планинама и схватили свечану тишину гордог опела. Успели су да остваре духовну интеракцију и са песмом и са временом када је та песма настала.
Ноћ је. И ја се питам где смо сахранили духовност и како смо постали толико равнодушни за све оно што не чини личну свакодневицу. Где се изгубила свест о коренима из којих смо никли, па сад лутамо, такви ничији, без циља и правца? Нисам ја џабе причала о дечијој презентацији која ме је зачудила на почетку дана. Све се то повезало. Она ми се залепила као влажна травка на пораз са Плавом гробницом, па сам се сурвала у провалију беса, згађена над инстант родољубима, над инстант културом, над инстант животом у коме су све везе покидане, сви разговори утихнули, сва историја погажена, искривљена и заборављена.
Нису деца крива. Ми их хранимо. А деца не бивају сита само од ића и пића, не бивају срећна само од патика и телефона. Деца се хране и причама, хране се и осећајем да негде припадају, да нису никли из ничега, да стоје на раменима неких предака. Деца се хране поносом, хране се идентитетом, сити су када негде припадају. Сити су када разговарају, када из подстицаја схвате да школа нису бесмислице које треба запамтити до првог контролног, а онда заборавити јер им то ништа у животу неће требати. Деца се не уче родољубљу на трибини и у кафани, не уче се поштовању традиције на пијаном слављу када се друштво присети славне прошлости о којој у трезном стању натуцају чињеницама покупљеним из таблоидних фељтона. Не хране се „гаткама и успаванкама“. Хране се речима, делима и личним примером. Како смо то успели да заборавимо?
Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика из Шапца