Сећам се, имала сам девет година. Трећи разред основне, тамо давне осамдесет и шесте, седме, не знам више. Ишла је у разред са мном једна Ивона. Бледа, црне дуге косе, чешљане на раздељак посред главе, увек у некаквој црној ролци, прави хорор лик. Елем, Wrigley’s жваке су биле реткост тих дана. Баш права реткост. Сећам се, извлачила сам мами једну по једну жваку из торбе и сваког јутра их готово идолопоклонички односила Ивони. Не зато што је Ивона била моја најбоља другарица, већ зато што је Ивона рекла да неће да се игра са мном уколико јој сваког јутра не донесем жваку.
Ко зна колико би то потрајало да ме мајка једне вечери није ухватила како копам по њеној торби.
„Али, мама, мораааам!“, плакала сам. „Морам да јој дам, како не разумеш?!“
„Разумем, али јој нећеш носити жваке, ни сутра ни икада више.“, рекла је и затворила торбу.
Била сам престрављена од саме помисли на сутрашњи дан у коме ћу се појавити у учионици и стати пред Ивону – без жвака. Није ме било брига што се Ивона “неће играти“ са мном. Ивона се ионако никада није играла са мном. Жвака је била само начин да ме остави на миру. Да ме не дира, да ме не боде шестаром испод клупе и да ми не цеди тинту из пенкала на свеску.
Не знам шта се десило после. Знам само да наредног јутра нисам однела жваке и знам да се Ивона више никада није “играла са мном“. Али ме није ни дирала и ту се моја прича с Ивоном завршила. Многа имена из тог периода сам заборавила, просто су се негде у међувремену развејала. Ивона је остала. Заувек.
С данашње тачке гледишта, ја сам добро прошла – Ивона је, испоставиће се касније, била право правцато невинашце у односу на све оне “другаре“ које су године након тога изнедриле. Несрећне деведесете осветиле су нам се тамо где највише боли. Школе су постале све само не васпитно-образовне установе, учитељи и наставници – беспризорна бића без ауторитета, а родитељи потпуно немоћни и без икога коме могу да се обрате.
Када смо, после тридесет година, подвукли црту, дочекала нас је тужна слика – деце која туку другу децу, вршњака који те исте туче снимају мобилним телефонима и хорде малих монструма који све то лајкују и шерују на фејсбуцима и инстаграмима.
Сваки пут када би неки такав снимак освануо на друштвеним мрежама, била сам запрепашћена количином суровости коју је једно мало биће у стању да пласира и нисам могла, а да се не упитам – да ли смо коначно дотакли дно које једна врста може да дотакне? Да ли може горе од тога? И како једно створење, које би по некаквом неписаном правилу, требало да буде добро и неискварено – емитује толику мржњу? Према коме? Према другу или другарици, који му, притом (а ово вам потписујем) нису ништа скривили.
Добро, увек је било тешке деце, свако одељење је имало по једног ученика који је био проблематичан, знате оно – прича на часу, омета наставу, мрцвари мачке, хвата голубове “на чеку“, гура се на великом одмору. Али таквима се брзо стајало украј. На први знак агресије, учитељице су реаговале, звале родитеље, родитељи би даље налазили начина да свом младунцу објасне даље како и шта. И ту би обично бивао крај. Ретко кад би се ствари сасвим отеле контроли. Постојао је систем. Постојали су васпитно-поправни домови, који су ако ништа друго, служили макар да заплаше. Једна епизода “Сивог дома“ обично је завршавала је посао. Срамота је било бити лош. Шојке, знате, нису биле баш популарне оних дана.
Данас… Данас ствари стоје нешто другачије. Старлете и силеџије нам дижу гледаност националних фреквенција, клинци се ложе на неке друге типове, а родитељи и наставници немоћно одмахују рукама. Дечја игра, говоре. Неће се поновити. И тако, док се не понови и док неко дете, ни криво ни дужно, не осване у црној хроници као жртва вршњачког насиља. И онда буде касно. Касно за све.
Касно за причу како се дете већ неко време жалило, како је родитељ тог истог детета долазио у школу, покушавао да нађе начина да проблем реши на конструктиван начин и како је школа, у страху од лошег публицитета, све дипломатски гурнула под тепих. Знате, једном кад останете без детета, касно је за конструктивне начине. Касно је за публицитет. Касно је за било шта. Јер онај који је требало да реагује – није. Рецимо, родитељ оног другог детета. Није он такав, рекао је. Добро је то дете. То је пубертет, фаза, дечја игра, проћи ће. А није. И не пролази. Само бива горе.
Зашто? Зато што затварамо очи пред очигледном чињеницом да наше дете можда није добро. Да очигледно има неки проблем с којим не уме да се избори. Да не добија довољно пажње тамо где му је неопходна. Или можда добија и превише пажње без икаквог повода и да због тога не може да поднесе да је тамо негде у школи – сасвим обично, чак и неприметно. И све док не будемо у стању да прогутамо горку пилулу – да смо можда ми као родитељи негде погрешили и да наше дете и није баш дете каквом смо се надали – “дечијој игри“ неће бити краја.
И нису деца највећи проблем. На њих се некако и утиче. Тешко је, међутим, утицати на родитеље. Тешко их је натерати да стану на лопту и схвате да су оманули. Да су негде, вероватно из нехата, направили грешку у корацима и да сада ту грешку њихово дете скупо плаћа. Потукао се, па шта? Сви смо се некада тукли у школи, па? Хоћете да кажете да мом детету нешто фали? Да нама нешто фали? Ми смо угледна породица! Знате ли ви уопште с ким разговарате?
Знам. Разговарам с неким ко никада није имао времена да разговара са сопственим дететом. Да каже, види срећо моја, није лепо да лупаш чврге оном малом из последње клупе. Није лепо да другарици кажеш да је ретардирана. Види, то што си јачи, старији, већи или имаш боље патике ти не даје за право да се иживљаваш над било ким, нити да било коме “лупаш рекет“ и одузимаш паре за ужину. Јер знаш, можеш озбиљно да повредиш некога, не само песницом, него онако – да повредиш стварно, у душу. Неко би могао озбиљно да настрада због тебе. Неко би могао да има опасне последице због тога што ти радиш. Неко ко, рецимо, не уме да се носи с тим. Неко ко није крив што има смешно презиме, или нема тату, или има све петице, или носи наочаре или је како било – другачији.
Али разговор изостаје. Ћуте и они који су малтретирани, јер ако и проговоре – дешава се да наиђу на зид неразумевања и низ аргумената који “амортизују ситуацију“. Ћуте и они који малтретирају, јер су и сами можда жртве насиља у својим породицама па само преписују научено. Ћуте и родитељи јер је лакше одбранити своје обмане него признати да си негде погрешио. Ћуте наставници из страха да се не замере директорима, родитељима, спонзорима… И сви чекају да се проблем сам од себе реши. Превазиђе. Нестане. А неће, верујте. Само ће вршњаци, у међувремену, порасти.
И то, Ивоне ми моје, уопште није жвака.
Текст: Даниела Бакић