Пре него што добијемо своју децу врло смо критични. Све видимо и све знамо.
Када сазнамо да ћемо добити дете, врло смо ружичасти. Све ћемо знати најбоље на свету.
Када дете стигне, постанемо недовољни. Свуда препреке до савршенства.
На то нас нико није припремио. Око себе видимо само насмејане маме и умивену децу. Свет око нас је идиличан, савети разумни и лако применљиви, а ми и даље тумарамо. Што се више трудимо, све смо неуспешнији. Али у своја четири зида. О поразима са децом нико не говори јавно. Јер су нам деца постала пројекат који мора да успе. Јер смо заборавили зашто смо их створили.
Хоће ли нас дете разочарати?
Хоће.
Хоће ли нас дете осрамотити?
Хоће.
Хоће ли нас дете лагати?
Хоће. И то често.
Хоће ли нам дете рећи да смо најгори и да су сви други родитељи бољи од нас?
Хоће.
Хоће ли нам на све наше молбе, сузе и очај бесно залупити врата?
Хоће.
Хоће ли дете ћутати у свом свету и окретати нам леђа?
Хоће.
Хоћемо ли чекати да нас некад пита како смо ми?
Хоћемо.
Хоћемо ли се надати да ће дете показати захвалност?
Хоћемо.
Хоћемо ли се будити у паници најстрашнијих слутњи?
Хоћемо.
Хоћемо ли патити када наше дете тугује?
Хоћемо и више од њега.
Хоћемо ли чекати да телефон коначно зазвони?
Хоћемо.
Хоћемо ли ходати данима као убијени јер нас дете не воли?
Хоћемо.
Хоћемо ли остајати будни мислећи да је све пропало?
Хоћемо.
Хоћемо ли икад признати пред другима да су нам очи отежале од бриге, да нам се душа сасушила, да су нам ноге тешке, а глава празна? Да се гурамо са собом у теснацу из којег се не назире излаз ни решење? Да смо усамљени и остављени од целог света, презрени у себи, слаби и немоћни?
Нећемо.
Јер мислимо да је само код нас тако.
Јер мислимо да нас дете издаје.
Јер осетимо апсурд у сваком покрету. Толико дајемо… и ништа. Толико се одричемо… и џаба. Толико смо посвећени… а оно мени тако.
А дете, у ствари, само расте. И има право на свој живот. Зато смо га родили. Да живи и постане човек.
А родитељ? И он расте. Не само кроз осмех, равнотежу и успех. Сав бол, све тешке ноћи, сва понижења, преиспитивања, јурцање и страх, немоћ и туга су исто живот. Онај најбољи део живота. Посвећен безусловној љубави.
Тако настају деца. Из наше љубави. Деца нам ништа не дугују. Ми волимо њих и они воле нас. Некад је мир, некад је рат. Толико је једноставно, ако желимо да буде једноставно. Ако желимо да буде искрено.
Аутор: Биљана Васић