Буљење

6 маја, 2019

Marche пумпа, одмах после Загреба према Словенији. Велики је петак, поподневни, православни. Ускршњи празници надолазећи. Све је пуно. И кафић. И паркинг. И тоалети.

После вишесатног малтретирања на границама и нонстопне вожње пристајемо овде. Изводим Николу из аута до тоалета. Из само њему знаних разлога крене са негодовањем. Не уме ми објаснити шта га је уплашило. Као укопан не жели да се помери, опире се и виче гласно.

Никола има аутизам. Кад је дете са аутизмом млађе лакше је бити у сваком дану. Кад је дете са аутизмом снажан младић руке су вам везане. Умом покушавате све како бисте превазишли огроман проблем који настане око тако једне најобичније ствари као што је одлазак до тоалета. Могла сам га, неовисно што урла угурати у ауто, али окупљени свет би пријавио полицији отмицу, гарант. На то би им заличило. Могла сам га једноставно оставити тамо, упалити ауто и кренути (једном ми је то успело) и он би одмах дотрчао сам и ушао. Могла сам милион ствари, али сам била онемогућена оноликим погледима упртим у нас. Сви, али сви су гледали представу која је трајала безмало двадесетак минута.

Уместо да се концетришем на решење новонасталог проблема, ја, одузетог тела, дрхтећи, само размишљам како ћете ви који ово гледате реаговати. Гледали сте запрепаштени, неки згрожени, ничији поглед са емпатијом нисам срела. Нико ми није пришао да пита може ли некако помоћи.

Видело се да Н. није ни размажено дериште ни отето дете. Грлила сам га и плакала на ветрометини терасе обичне пумпе.

Углавном издржим стрес.

Овај пут ме посекао.

Зашто ово пишем?

Ако сретнете негде некад овакву слику, окрените главу ако већ немате жељу или снагу да помогнете. Само немојте буљити са ужасним изразима на лицима. Одмажете нам људи. Одузимате и оно мало снаге којом располажемо.

Јер мене на пример, неће ова епизода задржати затворену у кући.

Сутра је већ нови дан.

И ето нас опет, на неким новим пумпама.

Елем, учимо се различитости и култури понашања.

Није тешко.

П.С. Знам да ће ми многи сада написати у свом самоохрабрујућем стилу бајке о томе како им то не смета, или како су огуглали, или како су чак и поносни на то што су им деца другачија, како нас је Бог одабрао јер смо јаке итд, итд, итд… нисмо јаке и не можемо саме. Цела заједница треба бити уз нас. Емпатија и подршка. За почетак довољно.

Аутор: Николина Црногорац

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама