Господо, просветни радници, зашто се не буните? Зашто не заштитите нашу децу и себе заједно са њима? Често чујем ово питање. А, колико видим, ни један еснаф се не буни. Осим таксиста и адвоката, овде нико није успео да побуном и јавним иступањем оствари било које лично или професионално право, јер, или буде исмејан, попљуван и обесмишљен, или, после неког времена, заборављен.
Када се просвета побуни, а било је и тога, она прво доживи салву неверице и увреда, буде оптужена за злостављање и занемаривање, бахатост и покушај прибављања личне користи преко леђа наше деце. Чују се само они захтеви који се тичу плата, а у једним сиромашном друштву сваки динар дат неком другом сматра се луксузом. Сви захтеви који се тичу деце остају испод радара, а да ли је то намерно, или друштво просто није спремно и вољно да их саслуша, питање је од милион долара. Па се онда сви ти учитељи врате тамо одакле су и пошли, али сада још и са стигмом поражених и избруканих. Боље им је да ћуте.
Било је, сећам се, штрајкова који су трајали и по више месеци. У неким школама су више од годину дана радили са скраћеним часовима, не одступајући од својих захтева. И ништа. Родитељи су били бесни и забринути због пропуштеног градива, а надлежни су ћутали и чекали да прође, као кад дете пошаљемо у собу да издува бес, па да се међу нас врати нормално и спремно на сарадњу.
Или се свака побуна просветара претвара у општенародну и медијску спрдњу. Годинама почетак школске године почиње неким штрајком, неке школе не одрже први час, изнесе се статистика о броју школа које су приступиле тако радикалним методама, а временом се то почне називати традиционални штрајк просветних радника првог септембра. Тако побуна престаје бити побуна и синдикална борба, већ почиње да делује као меморијал над давно сахрањеном свешћу о потреби образовања.
Има један виц који врло добро описује стање свести у школству. Виц каже како је на скупу наставника наређено да сутра у одређено време сви имају бити обешени. Из масе се чуо само један глас који је питао да ли ће сутра, за потребе егзекуције, добити штрањку, или треба да је донесу од куће.
Овај виц је, верујте, апсолутна метафора наше стварности. Ево зашто…
Школа увек била и вероватно ће увек бити инструмент система
Када сам била ђак, на првој страници сваког уџбеника је стајала Титова слика, а прва лекција је разматрала марксистички поглед на тај предмет. Затим су школом почели да дувају ветрови буђења националне свести, па ветрови демократизације, језици жирафа, европских вредности, пуштања детета да расте без ометајућег фактора ауторитета…И дувају стално нови ветрови како год се катарка нашег државног брода окреће. Хиљаде страница су наставници морали да проуче да би усагласили свој став са ставом важећег курикулума, увек наоко новог, а често само формално измењеног, на брзину препакованог и терминолошки освеженог. И проучаваће и даље, све док једног лепог сунчаног дана некоме не буде свануло у глави да образовање мора имати националну стратегију развоја, непроменљиву и темељну, поштовану и заштићену од политичких колебања. А до тад, боље нам је да ћутимо.
Давно је прошло време када су се за све питали поп и учитељ. Достојанство професора је плусквамперфекат. Деценијама се за просвету одлучују две врсте људи. Прва су они без личне амбиције, па их у школу тера кратко радно време и дугачак распуст, а друга су људи романтичарски занесени одређеном научном области, па се одлучују за студије од којих неће имати ништа осим моралне и духовне сатисфакције. Они код нас немају куд осим у школу, где годинама круне маргине сопственог знања, али имају извесну материјалну сигурност и мире се са датим статусом. Осим ове две врсте људи, у просвету су упловили и они које је распад привреде или неуспех у другим областима принудио да се прихвате катедре. Пошто код нас већина мисли да је за успешног наставника довољно да увече прочита лекцију, а ујутру на часу заблиста, сав овај кадар се примио, иако му многе ствари никада неће бити јасне ни објашњиве, јер су они ту силом својих несрећних околности. Затим су стигли и они кадрови које је наплавила општа ерозија високог образовања, са универзитета по варошицама и приватним кућама. Овако сачињен асортиман по школама нема визију ни потребну дозу критичког мишљења ни за организацију шетње око парка, а камоли промишљеног иступања у смислу протеста. Док се не буде схватило да наставнике треба бирати међу најбољима, па их за то знање адекватно и платити, боље нам је да ћутимо.
Школа образује децу на принципима интелектуалне честитости, солидарности, вредновања знања, достојанства, пристојног понашања, једнаке шансе за све. Али школа не живи у затвореном балону, већ у непрекидној интеракцији са друштвом, па се код нас сви постулати које она поставља врло једноставно поништавају. Свака оцена се може поправити, ако имаш везу или се зна чији си. Сваки изгред се може загладити ако доведеш спретног адвоката који ће дете насилника претворити у жртву система или наставничке охолости. Ако је наставник нарочито принципијелан у овом аспекту, осигуран му је пораз, болест и депресија. Док друштво не схвати да је измицање столице наставнику пад читавог система, а не несташлук, боље нам је да ћутимо.
Тако, једнога дана, идем ја иза оца који шета поред школе са својим дететом од неких пет година и каже му: „Види, сине, ово ти је једна дебилана.“ Кад се умешам и приметим како није у реду да на тај начин прича детету, он ми самоуверено одговара да школа ником нормалном није потребна и да ту ништа паметно неће научити. Ја заћутим и прођем поражена оволико тврдим ставом, јер ја нисам тако децидирана ни кад ме неко пита колико је сати. Друштво нам стално поручује да образовање не мора бити предуслов за успех, да са факултетом можете подове брисати или бити апсолутно непотребни, постојати само као податак на листи незапослених. Нема силе која ће данашњем ђаку наметнути вредности науке или уметности, лепе речи или спортског духа, као значајне и за постојање пресудне, ако му свакодневица промовише моћ, политичке игре без скрупула и must have изглед са осунчаним телом, силиконима и дугим ноктима који пркосе сваком сувислом послу осим позирању за селфи. Све док је реч једног инфлуенсера, тиктокера, ријалити звезде, сумњивог доктора наука или контроверзног бизнисмена утицајнија, све док су њихове активности будно праћене и цитиране, боље нам је да ћутимо.
Школа је углавном, деценијама, вест која заокупља медије од половине августа до почетка септембра. И то само као афектирана забринутост над тежином школског ранца и свим тешкоћама са којима се суочавају родитељи када децу спремају за први разред. Још мало се прича и пред крај јуна када се дешава матурски испит, када се по ко зна који пут поставља питање његове оправданости и тежине задатака, када се тестови спроводе у нарочитим кесама, под пратњом полиције, до локалних самоуправа, а затим се распакују пред камерама, када се уз свe ово бесмислено комешање сугерише деци да буду сталожени, мирни и без треме, а држава се понаша као Елиот Нес у свом најсуровијем издању, када новине затим данима у бомбастим насловима питају читаоце ко још нормалан може да реши све задатке са матуре.
Иако школска година траје од септембра до јуна, а школски живот једног човека више од деценије, о просвети и ђацима се прича укупно месец дана сваке године, и то најчешће као са пијаце. Саговорник се доведе у неки парк или на тротоар прометне улице и ту има да објасни, у пет минута издвојеног времена, шта је то све за школу битно и да изложи критику у синдикалном смислу. Простора још има у току године само ако се деси нешто шокантно. Али увек треба погледати коментаре људи на све вести о просвети. Све врви од беса, омаловажавања, сугерисања да су наставницима превелике плате и предугачки распусти, да свака будала може одржати по четири часа дневно…и коментари су све разјаренији како друштво постаје сиромашније. Морам да приметим како је степен увиђања проблема у обрнутој сразмери са нивоом писмености. Код нас су у медијима већ дуго битни само политичари и ријалити звезде, скупштина и репризе серија, криминал и фудбал. Док нам деца не дођу на ред, боље да ћутимо.
На крају остављам и чињеницу која може изгледати небитна, али има везе са ћутањем и трпљењем и онога што се не трпи. У школи углавном раде жене. Оне су у нашој традицији обликоване да буду послушне, толерантне и дисциплиноване. Оне одраде своје часове у школи и трче кући да се дохвате пајалице и шерпе, а остале обавезе које око школе имају раде док крчкају ручак у рерни, или кад ураде све оно што деца и муж сматрају као неприкосновену дужност мајке и супруге, дакле ноћу. Неке од њих трче из школе да би по цело поподне држале приватне часове, опет уз кување, чишћење и своју децу, и од тих часова зарадиле колико просечна фризерка или ауто мајстор заради за два сата. И кад те исте жене знају све ово што знају о својој школи и друштву и времену у коме живе, боље им је да ћуте.
Јавни дикурс је почео да се мења тек после трагедије и испуцаних шаржера. Али, пуцњава се стишала, свако је рекао шта је имао, туговао, љутио се, викао, предлагао. Прашина се слегла и пала по школама у које су се просветари затворили да ураде оно што су и до сад радили. Да ћуте.
Аутор: Биљана Васић, професорка из Шапца