Унија синдиката просветних радника Србије објавила је, поводом учесталих случајева насиља у школама, проглас који преносимо у целости.
До сад смо небројано пута изјавили да нам је одузето достојанство. Нисмо се добро изразили. Дозволили смо да изгледа да су нам га узели исто. Субјективни осећај немоћи присутан је код сваког запосленог у школама. Ученици не виде смисао и оправданост постојања школе.
Наставници не виде смисао труда, који улажу у наставни и васпитни процес. Васпитање се из породице преселило на неко друго место. Школа то, нажалост, није. Образовање је у Србији централизовано и административно уређено. Нарушени су односи свих актера у образовању, деце, родитеља и наставника.
На нивоу друштва постоји само привид консензуса да нам је образовање важно. У стварности нема ни образовања, а ни васпитања, већ дуги низ година.
Добили смо нове Протоколе. Протоколи до ситних корака предвиђају шта и на који начин урадити и како написати у случају насиља или кризне ситуације, које смо нажалост имали пре годину дана. Сви наши напори у школама своде се на вишесатне и учестале састанке Тима за превенцију насиља, Планове појачаног васпитно дисциплинског рада, изречене мере… и ништа.
Све наше приче се завршавају као у лошој бајци, а пријавили смо случај МУП-у или Центру за социјални рад. Ту се бајка завршава. У пракси је важно да школа процедурално и административно уради све што је њој у опису административних делатности и што је
привидно названо аутономија школе. Неретко се насиље и заташкава да школи, читај директору, не би био нарушен углед. Насиље у школама трпе деца и наставници.
У ланцу насиља коју започињу деца први на удару су наставници у школама. Први смо на удару и родитељима, који још у предшколском не могу својој деци ништа, што и отворено признају у ретким искреним разговорима са наставницима од којих очекују чудо. Та деца живе, а ми радимо у атмосфери у којој би се и две орлове главе на истом телу потукле, кад би са слике грба излетеле.
Нисмо ми наставници. Заборавили смо у деценијама које су иза нас да смо професори.
Професор не може да окрене главу на другу страну док му туку колегу. Професор не склања поглед кад му резбаре по клупама претње смрћу или га вербално нападају ученици, родитељи или надлежни државни чиновници.
Државо и нечињење је насиље!
Потребно је вратити праведност у систем. Овако, или угасите школе и прекините да продајете илузију да школе постоје, или дајте професорима овлашћења да могу да раде свој посао.
У четвртак ћете нас пребројавати, директори ће се хвалити какао „њихове“ школе раде, а неки међу нама ће и радити. Не радуј се, државо. Ако ти се учини да нас је мало, ти што у четвртак изађу испред Скупштине Републике Србије то су ти сви професори које ова држава има. Ако нас је мало, каква си ти држава, која је убила своје професоре?
Ако по неком закону треба да нам узмете дневницу, боље да нам „пукне“ дневница, него
да нам пукне глава!