„Да бисмо приказали стање у просвети, изведимо један једноставан експеримент. Са шерпом.“

Да бисмо приказали стање у просвети, изведимо једноставан експеримент. Ставимо шерпу са водом на плотну, поклопимо је и укључимо шпорет на најјаче. После неког времена поклопац ће почети да игра. Узмимо затим нешто врло тешко и притиснимо поклопац. Затим сачекајмо да све експлодира. После експлозије поспремимо кухињу и понашајмо се као да се ништа није десило. Након неколико дана наставимо да спроводимо исти експеримент у продуженом трајању. Нема везе што је шерпа напукла, што су голе жице под напоном, што кључала вода бљује око нас. Немојмо се узрујавати. Само седимо са стране и разматрајмо чиме да све то поклопимо како се не би видело.
Наша школа је експлодирала. Овако даље не може ако желимо да то и даље буде школе. Ако је још увек икоме стало да имамо школу. Осим декларативно.

Школа није изоловано острво. Она је жртва свеукупног простаклука и насиља који је у нашем друштву постао доминантан. Жртва је урушавања моралног кодекса, поремећеног вредносног система, партијског довођења на руководећа места оних људи који са школом и њеним функционисањем немају благе везе.

Угрожена су деца, њихова сигурност , васпитање и образовање. Угрожени су наставници. Препуштени су систему који им као решење нуди само рестриктивне и козметичке мере јер смислени пут не умеју да нађу. За то је потребна, ипак, огромна енергија, знање и уважавање струке.

После мајских трагедија стигла су обећања о смањењу броја ученика по одељењима. До сада се по том питању није урадило ништа.

Обећано је више психолога и педагога. Ни од тога ништа. Ни у наговештају. Али зато министарка најављује нову свеобухватну едукацију за постојеће психологе кроз низ семинара на којима ће их научити како да разумеју сигнале невербалне комуникације. Ја сам сигурна да наши психолози то и сада врло добро знају, али не могу да уоче ни један сигнал од гомиле папира које свакодневно попуњавају јер су обавезни да постојећи систем нахране бесмисленом формом и представе као нешто што и даље живи, да нашминкају мртваца, да умире савест надлежних и оставе их у блаженом уверењу како је све под контролом.

Наставницима се као алат нуде само рестриктивне мере. Прво чувене Смернице у којима је побројано све оно што су одувек радили. Затим Правилник о оцењивању у коме су двотрећински преписане старе мере, а у преосталој трећини су именовани носиоци бича и сумње за претходне две трећине. Тако смо добили змију која једе свој реп, плус школске полицајце који, осим физичког постојања, немају никакво додатно овлашћење.
Министарка се, уз жаљење за испребијаног колегу, пита како је могуће да је дечак уопште ушао у школу. Истина је да у било коју школу може да уђе свако. Кад год жели, како жели и кад жели.

Синдикати, уз жаљење за испребијаног колегу, позивају на једнодневну обуставу рада. Највећи број просветних радника неће ни да их чује. Јер су преварени више пута. Не желе да, као стадо, буду вођени од стране оних у које оправдано сумњају, од стране оних који ћуте када би требало урлати, оних који су се поделили у неколико фракција, па се не зна ни ко се како зове, а камоли шта заступа.

ШКОЛА ТРЕБА ДА СТАНЕ

Не на један дан, на недељу дана…Треба да стане и да стоји све док неко не буде довољно храбар да подигне поклопац са вријућег лонца и не суочи се са суштином.

Школа треба да стане све док се не створе услови за:

– Успостављање дугорочне националне стратегије у образовању од вртића до краја студија и која неће бити подложна промени бар десет година;

– Укључивање стручњака у осмишљавање школског процеса, школског живота, понашања, васпитних и образовних циљева и метода како се до тога стиже. Уз академске стручњаке, неопходно је укључити и стручне људе из праксе јер нам се већ пречесто дешава да је светла књишка мисао неспроводива.

– Повратак угледа просветним радницима, не само кроз повећање плата, већ кроз непрекидну едукацију свих слојева друштва како би се сагледала вредност школе као институције од националног значаја, темеља свега постојећег. Чему служи само едукација просветних радника кроз низ, често безвредних, семинара? Коме ће они пласирати то знање ако су негирани и попљувани?

– Повратак угледа универзитету и преиспитивање свих сумњивих звања, као и стварање обавезе учешћа исте те академске заједнице у обликовање националног става према образовању и заштите академске части.

– Пречишћавање јавног простора од говора мржње, насиља, свих облика дискриминације, пузећег фашизма, ревизије историјских чињеница и злоупотребе стварности и здравог разума.

– Образовање једног синдиката просветних радника који би био у обавези да свој посао обавља транспарентно и у корист свих запослених, који би познавао право и прописе, па не би изрицао празне флоскуле и причао упразно, а затим потписао нешто што никоме није по вољи, јер их је прошао револуционарни жар. Дакле, синдикат који не би одустајао.
Нацрт стратегије да се заустави одлив мозгова и младе радне снаге из ове земље.

– Престанак праксе глувих телефона између школе и служби социјалне заштите, школе и полиције, школе и разних платформи које нису лоше замишљене, али у пракси не раде.
Заустављање вихора рестриктивних мера управљених према деци и наставницима и промишљања узрока који до суноврата доводе.

– Свођење папирологије на разумну меру јер папири су ту да прате суштину. Није суштина шта смо написали, већ шта се урадило. Сетимо се ентеријера Нушићевог Сумњивог лица где је све у регистраторима и гомилама папира притиснутих каменом, а испод свега је нерад, корупција и прљав веш.

– Стварање климе у којој неће само оцена одређивати успех, већ и вештине, способност комуникације, саосећајност, солидарност, допринос заједници, духовитост, лидерство.
Увођење националних провера знања на крају одређених разреда како би се сва деца вредновала по истим критеријумима и избегло чувено поклањање оцена. Укидање звања одличан, врлодобар…увођење просечне оцене, уз писану карактеристику укупног понашања и владања.

– Увођење стручне и педагошке провере за све просветне раднике која би укључивала процену комплетне личности и способности те личности за рад са децом, уз карактеристику напредовања. Ова провера би требала да покаже и спремност наставника да напредује како им не би последња прочитана књига била на завршној години студија. Процена би требала да укључи и тест опште културе и тако обавеже наставнике да прате збивања око себе, стварају критички став према одређеним појавама и спремност за реакцију у моментима стручне или моралне угрожености.

Можда је све ово утопија. Мислим да није, све је оствариво, али смо ми дубоко забраздили и кола смо дубоко у блато укопали. Треба само један број тврдоглавих, упорних и вољних да повуку. И храбрих, највише храбрих да скину онај лонац са почетка приче, баце га и спасу нас од катастрофе.