„Данас ме је срамота што сам наставник. Као што ме је било срамота оног трећег и четвртог маја.“

Foto: Canva

Данас ме је срамота што сам наставник. Као што ме је било срамота оног трећег и четвртог маја.

На вест о трагедији сваки човек застане, над неправдом се разбесни, пред опасношћу се штити. То су нам реакције које вучемо из базичних инстиката самоодржања. А наша школа није урадила ништа од тога ни данас, ни кад су нам побијена деца. Наша школа је наставила да ради као да се ништа није десило. То значи само једно: наша школа је од данас и званично престала да постоји као васпитна установа, мада јој ни образовни аспект више није на неком завидном нивоу.

Пребијање наставника се наставља из дана у дан, а у јавности се игра стара представа. У једној школи је прекинута настава, министарство се огласило саопштењем, синдикати су били на преговорима у Влади, одакле су изашли задовољни са прегрштом датих обећања, писало се по форумима. После овога ће да уследи једна велика тачка сразмерна степену мирења и апатије која у свим осталим школама постоји, сразмерна улози коју је ово друштво доделило просвети, једнака свести сваког појединца о значају васпитања и образовања. Ова тачка постаје све већа, шири се као разливено мастило по креп папиру, натапа га и гужва, и још мало, па ће нам свака активност бити замазана, испрљана и непрозирна.

Данас је последњи дан школске године за основце. Дан за весеље и разбибригу, за сокове и колаче. Оцене су закључене, углавном су сви задовољни, јер оно што се није зарадило, то се поклонило, што је било дискутабилно, усагласило се како не би било превеликог таласања. Интервенције и скривене претње су схваћене као родитељски хир око којег се не треба много нервирати или побуном навлачити бруку за школу. Бонаца је постала наш једини услов у свакодневној пловидби.

Дан за весеље и разбибригу није никако могао бити покварен случајем пребијених колегиница и колега. Мало се о томе проговорило преко шоље кафе, свако се изразито запрепастио и шокирао, а онда отишао кући радујући се почетку незваничног годишњег одмора. Јер…као и у свим скорашњим ситуацијама које директно руше достојанство професије наставника, а дешавају се готово свакодневно…нико више не може да се нервира…јер не може ништа да промени…нема поверења…нема сврхе…ништа се никад није променило…ништа не зависи од нас. Чак и кад се неко, мада ретко, заиста наљути, када почне са причом да није све баш тако црно, да постоје ствари које можемо мењати, да се морамо покренути, захтевати, бити доследни, уједињени и да је то једини начин да опстанемо, да својим ставом бранимо нешто што је много веће од нас самих, бранимо децу, будућност читаве нације, да је правда на нашој страни и да немамо право на одустајање…наилази увек само на мук, слегање раменима и очите знаке да је досадан, да смара бесмисленим причама…јер…од нас не зависи ништа.

Какву смо васпитну поруку ми данас послали нашој деци док смо са њима весело чаврљали, кад смо им пожелели да лепо проведу распуст, кад смо им раздрагано махнули на изласку из учионице?

Рекли смо им да су наше пребијене колеге, заправо, једно велико ништа, да су они за нас неважни, да су, можда, негде и криви јер нису на време схватили како систем функционише. Поручили смо им да је насиље дозвољено јер се због тамо неких туђих батина нико неће предуго брецати. Можда дан или два, али ће зато сваком наставнику убудуће рука задрхтати када буде одлучивао коју оцену да упише и пет пута ће размислити којег родитеља сме позвати на одговорност.

Деца уче по моделу. Она не читају изјаве министара и празне флоскуле осталих политичара. Деца гледају у нас. И шта виде?

Виде уплашене и нехајне, уморне и одустајуће од памети, виде сараднике на разградњи овог друштва које једва стоји на разумним ногама. У таквој ситуацији бахато је и недостојно тражити од те наше деце да се изборе против насиља. Не постоји семинар, радионица, нити образовни програм који ће их то научити када им њихови наставници очигледним личним примером показују да се са насиљем треба помирити, повући се и правити се да не постоји. Организујемо недеље солидарности, правимо шарене паное са порукама љубави, проучавамо Ћопићеве Орлове који се буне против неправде, реализујемо радионице које развијају емпатију, истичемо нулту толеранцију према насиљу. Али, у свему томе, ми нашој деци изгледамо као најобичнији лажови и преваранти. Јер, деца нису глупа. Они су видели како смо данас прекорачили преко изубијаних колега и весело одмарширали на годишњи одмор. Видели су кукавице и издајнике.

Да бисмо децу научили шта значи нулта толеранције према насиљу, требали смо сви стати. Све школе у Србији. Требали смо изаћи пред наше ђаке и родитеље и тражити подршку. Та подршка би стигла, сигурна сам, јер већина родитеља су поштени људи, а деца воле слободу и одбрану слободе. Требало је одложити све школске активности до даљњег, и матуру, и поделу сведочанстава. Објаснити да се протестом брани нешто што је у овом тренутку најважније, а то је сигурност и част свакога ко у школу још увек верује. Требало је продрмати кавез свим институцијама које су произвеле наставнике у слепе послушнике, а децу у лаке мете. Само бурна реакција може усталасати ову учмалу мочвару испод које гамиже нечаст сваке врсте. Само лична храброст и одлучност може вратити поверење наше деце јер ће она видети испред себе људе одлучне да се боре за идеале који нису плаћени, а значајни су, јер без њих живота у правом смислу нема. Тек тада ће поверовати у наше приче из учионице, јер слобода се не учи, већ се борбом отима и заузима.

Ауторка је професорка српског језика и књижевности из Шапца