Danas me je sramota što sam nastavnik. Kao što me je bilo sramota onog trećeg i četvrtog maja.
Na vest o tragediji svaki čovek zastane, nad nepravdom se razbesni, pred opasnošću se štiti. To su nam reakcije koje vučemo iz bazičnih instikata samoodržanja. A naša škola nije uradila ništa od toga ni danas, ni kad su nam pobijena deca. Naša škola je nastavila da radi kao da se ništa nije desilo. To znači samo jedno: naša škola je od danas i zvanično prestala da postoji kao vaspitna ustanova, mada joj ni obrazovni aspekt više nije na nekom zavidnom nivou.
Prebijanje nastavnika se nastavlja iz dana u dan, a u javnosti se igra stara predstava. U jednoj školi je prekinuta nastava, ministarstvo se oglasilo saopštenjem, sindikati su bili na pregovorima u Vladi, odakle su izašli zadovoljni sa pregrštom datih obećanja, pisalo se po forumima. Posle ovoga će da usledi jedna velika tačka srazmerna stepenu mirenja i apatije koja u svim ostalim školama postoji, srazmerna ulozi koju je ovo društvo dodelilo prosveti, jednaka svesti svakog pojedinca o značaju vaspitanja i obrazovanja. Ova tačka postaje sve veća, širi se kao razliveno mastilo po krep papiru, natapa ga i gužva, i još malo, pa će nam svaka aktivnost biti zamazana, isprljana i neprozirna.
Danas je poslednji dan školske godine za osnovce. Dan za veselje i razbibrigu, za sokove i kolače. Ocene su zaključene, uglavnom su svi zadovoljni, jer ono što se nije zaradilo, to se poklonilo, što je bilo diskutabilno, usaglasilo se kako ne bi bilo prevelikog talasanja. Intervencije i skrivene pretnje su shvaćene kao roditeljski hir oko kojeg se ne treba mnogo nervirati ili pobunom navlačiti bruku za školu. Bonaca je postala naš jedini uslov u svakodnevnoj plovidbi.
Dan za veselje i razbibrigu nije nikako mogao biti pokvaren slučajem prebijenih koleginica i kolega. Malo se o tome progovorilo preko šolje kafe, svako se izrazito zaprepastio i šokirao, a onda otišao kući radujući se početku nezvaničnog godišnjeg odmora. Jer…kao i u svim skorašnjim situacijama koje direktno ruše dostojanstvo profesije nastavnika, a dešavaju se gotovo svakodnevno…niko više ne može da se nervira…jer ne može ništa da promeni…nema poverenja…nema svrhe…ništa se nikad nije promenilo…ništa ne zavisi od nas. Čak i kad se neko, mada retko, zaista naljuti, kada počne sa pričom da nije sve baš tako crno, da postoje stvari koje možemo menjati, da se moramo pokrenuti, zahtevati, biti dosledni, ujedinjeni i da je to jedini način da opstanemo, da svojim stavom branimo nešto što je mnogo veće od nas samih, branimo decu, budućnost čitave nacije, da je pravda na našoj strani i da nemamo pravo na odustajanje…nailazi uvek samo na muk, sleganje ramenima i očite znake da je dosadan, da smara besmislenim pričama…jer…od nas ne zavisi ništa.
Kakvu smo vaspitnu poruku mi danas poslali našoj deci dok smo sa njima veselo čavrljali, kad smo im poželeli da lepo provedu raspust, kad smo im razdragano mahnuli na izlasku iz učionice?
Rekli smo im da su naše prebijene kolege, zapravo, jedno veliko ništa, da su oni za nas nevažni, da su, možda, negde i krivi jer nisu na vreme shvatili kako sistem funkcioniše. Poručili smo im da je nasilje dozvoljeno jer se zbog tamo nekih tuđih batina niko neće predugo brecati. Možda dan ili dva, ali će zato svakom nastavniku ubuduće ruka zadrhtati kada bude odlučivao koju ocenu da upiše i pet puta će razmisliti kojeg roditelja sme pozvati na odgovornost.
Deca uče po modelu. Ona ne čitaju izjave ministara i prazne floskule ostalih političara. Deca gledaju u nas. I šta vide?
Vide uplašene i nehajne, umorne i odustajuće od pameti, vide saradnike na razgradnji ovog društva koje jedva stoji na razumnim nogama. U takvoj situaciji bahato je i nedostojno tražiti od te naše dece da se izbore protiv nasilja. Ne postoji seminar, radionica, niti obrazovni program koji će ih to naučiti kada im njihovi nastavnici očiglednim ličnim primerom pokazuju da se sa nasiljem treba pomiriti, povući se i praviti se da ne postoji. Organizujemo nedelje solidarnosti, pravimo šarene panoe sa porukama ljubavi, proučavamo Ćopićeve Orlove koji se bune protiv nepravde, realizujemo radionice koje razvijaju empatiju, ističemo nultu toleranciju prema nasilju. Ali, u svemu tome, mi našoj deci izgledamo kao najobičniji lažovi i prevaranti. Jer, deca nisu glupa. Oni su videli kako smo danas prekoračili preko izubijanih kolega i veselo odmarširali na godišnji odmor. Videli su kukavice i izdajnike.
Da bismo decu naučili šta znači nulta tolerancije prema nasilju, trebali smo svi stati. Sve škole u Srbiji. Trebali smo izaći pred naše đake i roditelje i tražiti podršku. Ta podrška bi stigla, sigurna sam, jer većina roditelja su pošteni ljudi, a deca vole slobodu i odbranu slobode. Trebalo je odložiti sve školske aktivnosti do daljnjeg, i maturu, i podelu svedočanstava. Objasniti da se protestom brani nešto što je u ovom trenutku najvažnije, a to je sigurnost i čast svakoga ko u školu još uvek veruje. Trebalo je prodrmati kavez svim institucijama koje su proizvele nastavnike u slepe poslušnike, a decu u lake mete. Samo burna reakcija može ustalasati ovu učmalu močvaru ispod koje gamiže nečast svake vrste. Samo lična hrabrost i odlučnost može vratiti poverenje naše dece jer će ona videti ispred sebe ljude odlučne da se bore za ideale koji nisu plaćeni, a značajni su, jer bez njih života u pravom smislu nema. Tek tada će poverovati u naše priče iz učionice, jer sloboda se ne uči, već se borbom otima i zauzima.
Autorka je profesorka srpskog jezika i književnosti iz Šapca