На последњем родитељском пред почетак распуста, једна мама питала ме је да ли бих могла да пошаљем родитељима списак лектире. Али због чега, питала сам је.
– Па да читају преко распуста, казала је ова мама.
С најбољом намером. Ипак, нисам им послала. Преко распуста нек иду у библиотеку или нек погледају мало по полицама у својој кући. Нека виде који ће их наслов привући, које име… Ја сам имала ту слободу, сећам се да сам у трећем разреду на море понела Три ратна друга (Ремарк). Дефинитивно у том моменту није био за мене, али ЈА сам одлучила да није за мене, па сам се вратила на Пет пријатеља.
Прво, садржаја за конзумацију је много, смењују се невероватном брзином и наше дугорочно памћење је већ у озбиљној кризи. Дете које прочита лектиру у јулу ове године, а ради је у мају следеће, једва ће се сећати и наслова.
Друго, оно ће читање књиге повезивати искључиво са извршењем задатка. Књига у том тренутку престаје да буде извор уживања и забаве, губи се жеља за њом. Стајаће на том сточићу и подсећаће на незавршен посао, задатак. Не на нешто чему се радује, не на ужитак. Биће нешто што се мора, а то што се мора се некада и не воли.
Треће, дете распуст, као и ми одмор, доживљава као неко своје слободно време. Само помислите како се осећате или како бисте се осећали на одмору, док лежите на плажи, и стигне вам мејл с посла? Е, исто тако се осећа и дете са књигом као школским задатком.
Четврто, деца, као и сви ми, треба да читају стално. Нису само та два месеца годишње предвиђена за читање. Читање не би смело да буде дужност. Требало би да буде нешто што је пожељно и што се подразумева, као здрава исхрана, физичка активност, слушање музике, a не да има рок и предвиђени део године за то.
Пето, сводећи читање лектира на летњи распуст због обавеза које дете има током школске године, сводимо њихов избор на неки туђи избор који је програмом уоквирен. Тада се пропусте неке сјајне књиге, пропусти се могућност да бирају то што ће читати и да граде свој укус. Оно што са својим ученицима радим, а то раде и многе моје колеге, кад год се отвори простор, организујемо мали сајам књига у учионици. Остављамо књиге из програма по страни, а они доносе књиге које сами бирају и које представљају својим другарима. Кажу зашто су изабрали баш ту књигу, а онда кроз неколико реченица покушавају да заинтересују остале да баш њихову књигу ставе на свој списак.
Моји ученици списак лектире и оквирни план када ће се која књига радити добијају на почетку школске године, тако да, уз све своје обавезе које имају, треба да науче како у то да уклопе и читање лектире. Зар неће то стално радити? Планирати и организовати своје време и обавезе?
И нешто што се често заборави, а ја имам потребу да нагласим – предмет који у свом програму има и читање лектира се зове СРПСКИ ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ. То је предмет који деца имају четири или пет пута недељно и подразумева и ЈЕЗИК и КЊИЖЕВНОСТ. Значи, није српски само научити падеже и писање великог почетног слова, тај предмет подразумева и КЊИЖЕВНОСТ као свој равноправни део. А књижевност нису тамо неке песмице и неке приче. Књижевна дела поред своје уметничке вредности престављају значајан алат за развијање бројних компетенција које ће деци бити потребне заувек. Да издвоје важно од мање важног, да повезују, промишљају, издвајају кључне речи, тренирају своју пажњу која је озбиљно угрожена, развијају критичко мишљење, науче да обликују свој став, наводе аргументе, позивају се на написано и много тога још.
Моје дете је сада завршило први разред. Друго има четири године. Чита им се од првог дана. Сада је читање преузео старији. Али и млађи, који не зна да чита нити од њега у овом узрасту то очекујемо, у слободно време када види брата са књигом у рукама, узима своје књиге. И не разуме речи, али гради своје приче кроз слике. Јер, за њега, то тако треба, то је нормално и подразумева се као што се подразумева шутирати лопту, појести воћну ужину. То није нешто што се чека да се деси у школи.
Да резимирам, читање је важно и треба да буде свакодневно, као неки тренинг после којег се осећате добро јер сте урадили нешто добро за себе. А да би било тако, добро и пожељно, лепо и неопходно, не треба да буде сведено на распуст и школу. Преко распуста, баш као и током целе године, водите своју децу у библиотеке и књижаре, посетите музеје за које се током остатка године није нашло времена, идите до најближе шуме, питајте их како маховина може бити оријентир у природи, одведите их до потока, нека науче која је разлика између текуће и стајаће воде. Играјте се погађања животиња, градова, писаца, историјских личности. Тражите да вам они препоруче неку књигу. И стварно је прочитајте. А онда препоручите ви њима. Али их пустите и да сами бирају. Правите експерименте, бојте камење, планинарите, кампујте, причајте. А некад просто немојте радити ништа. Деца неће имати утисак да су нешто морала да ураде, али памтиће све оно што сте радили заједно. А неће бити ни свесни колико су за све то време научили. И ово су активности за све узрасте.
Додаћу још нешто, понекад питам своје ученика када своје родитеље виде да читају књиге. Већина одговори да је то на одмору, најчешће на мору и да много више виђају своје маме, него тате са књигом у руци. А пошто деца уче оно што виде, много више него оно што чују, задатак је на родитељима. Као што здраво једете да би се они здраво хранили, као што вежбате, да би и они били активни, тако и ви узмите књиге у руке. Читање није резервисао за одабране, оно нам припада. Херман Хесе је у свом фантастичном есеју ,,Магија књиге“ рекао да је књига баш због тога што је постала доступна свима, изгубила своју магију и мистичност. Али баш зато што може да стигне до свих нас, има своју снагу. Па, искористите је. У најбоље сврхе.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности у ОШ „Јован Миодраговић“ у Београду
Напишите одговор