Кристина Глишић је уметница чије је стваралаштво нешто што не виђате сваког дана. Бави се дигиталном уметношћу, сликањем, али и – израдом рукотворина уз помоћ технике String Art. Њена јединствена и ручно рађена дела можете пронаћи на Инстаграм страници Ексер и конац.
Ипак, осим својим радовима, нашу пажњу привукла је и једном необичном и врло храбром одлуком – да се породи код куће. Њена прича о томе буди тако много емоција, па смо је замолили да за Зелену учионицу напише своје искуство.
И ево га, за све маме које размишљају, желе, али се не усуђују.
„Око 4 сата ујутру, четири дана после термина, пробудила ме је јака контракција. Устајем, прелазим у другу собу да не будим Владу и да испратим како напредује. Лежем у нади да ћу спавати још, али после 4-5 минута ме буди следећа! Помислим да умишљам и настављам да лежим, кад стиже следећа у истом размаку!
Устајем и налазим положај стојећи ослоњена о лабаво у купатилу, њишући куковима када наиђе контракција. Ту проводим наредна 2 сата. Радујем се што ћу ускоро упознати наше чедо! Гледам се у огледало и бодрим! Спремна сам! То је тај дан који смо толико чекали!
Јављам дули да је кренуло и око 6 будим Владу.
Узбуђени и срећни поспремамо по стану. Налазим још згодније место, ослоњена о шанк, глава на пешкирима, љуљам куковима.
Контракције се ређају, постепено појачавају. Убрзо долази дула, ћаскамо у паузама.
И то тако траје цео дан, некад јаче, некад слабије, некад се преклапају, и постају интензивније. И даље ми одговара једино да стојим ослоњена о шанк, ништа друго не прија.
Немам осећај за време, сати пролазе као минути. Ван времена сам, и ван простора. У свом свету.
Прија ми повремено туширање, ослоњена о Владу, масажа карлице, стопала.
Једем мед, со, слане грицкалице, пијем воду.
Молим се, понављам неке мени битне реченице, замишљам отварање грлића, причам са бебом.
Примећујем да већ траје дуже, и да нема неког видног помака. Увече око 22.00 одлучимо да позовемо бабицу и после разговора пожелим да она дође. Иако смо порођај замишљали без бабице, у овом тренутку мењам одлуку. Нисмо је упознали пре тога, имале смо само један кратак разговор.
Осећам да ми треба промена, усталила се енергија.
Стиже бабица после сат времена, дула одлази, Влада излази у шетњу.
Са бабицом ми јако прија, мало ћаскамо, контракције све интензивније. Сада више не њишем куковима, него их буквално тресем из све снаге када наиђе контракција. Ноге и стопала јако боле после толико стајања. Утрнула су.
Бабица предлаже да пробам мало да дремнем. Буде ме контракције и морам да устанем, јер лежање никако не прија.
Потпуно уроњена у дубину свог света, ретко шта около више примећујем.
Негде око 3 изјутра пуца водењак, и после тога постаје још интензивније!
Око 6 пожелим да ме бабица прегледа. Скоро потпуно отворен грлић, али беба високо и нема напона.
Бабица предлаже да нас остави да будемо сами, да се додатно повежемо и опустимо и да покушам да одморим. Прихватамо.
Дремам уз контракције које буде, и око 8 улазим у каду. Топла вода јаааако прија. Влада догрева у шерпама, јер бојлер не стиже тако брзо да загреје.
У кади сам наредних 7-8 сати.
После две непроспаване ноћи губим снагу, исцрпљена сам, не могу више да стојим. Вода ме додатно успављује, али немам снаге ни за шта друго.
Влада ме полива преко стомака када наиђе контракција. На вези смо са бабицом и дулом.
Једем воће, пијем воду често. Треба ми енергија, знам да ме чека још велики посао.
После неколико сати у кади креће мешање, јављање напона. Напони су ми још болнији него контракције, што повезујемо са мојим прираслицама у стомаку, због претходних операција.
И сада, на измаку снаге, стиже онај тренутак где помислим да не могу даље и да постоји нека блокада.
Јер добијам две поруке од тела, нагон да гурам, а у исто време и неподношљиву бол. Не знам да ли смем да гурам преко те боли, шта ако нешто није у реду. Збуњена сам.
Ту смо посумњали, чак и разговарали о другим опцијама и тражењу помоћи.
То је био тај чувени тренутак транзиције, који нам се неприметно ушуњао. Кад смо прихватили какав год сценарио завршетка, само да смо беба и ја добро, некако се енергија променила. Исплакали се. Отпуштен је страх и све се мења. Прихватање.
Напони су прејаки, и још јачи нагон који ме тера да гурам. Не смем да га испратим због страха од бола, али ме свеједно обузима.
Зовемо бабицу да дође, прегледа ме и каже да је бебица ту на 2 cm, и охрабрује ме да променим положај и да напоне испратим додатним гурањем и да ће се све завршити јако брзо.
Око 15.00 сакупим некако снаге да устанем на колена у кади. Испратим додатним гурањем напоне, и после неколико минута осећам притисак на карлично дно, и чувени “ring of fire”, излази главица, мала пауза, не чекам ни следећи напон већ сама гурам лагано, и излази цела наша Зора! Наше сунце!
Засијало цело купатило од љубави и светлости!
Све престаје, свака бол, ништа сем радости, љубави, вечичанствене среће не постоји.
Коначно смо заједно! Успеле смо!
Узимам је из воде, подижем, гледам, дивим се! Она шири руке и долази нам у загрљај!
Какав величанствени тренутак.
Колико смо је чекали!
Влада је ту поред нас, у сузама. Плаче Зора, плачемо и ми! Упијамо је, мазимо, чудимо се. Колико је савршена. Хвала Богу!
Полако устајем из каде, одлазимо у кревет сви, да се полако упознајемо и волимо. Она се одмах качи на дојку, гледајући нас у очи.
Потпуно благостање присутно у просторији. Рај. А ми само у њу гледамо и не верујемо шта смо управо доживели.
Ручкала сам урме са маслацем, пила чај од коприве.
Бабица све време прати крварење и постељицу, после 50-ак минута једним напоном је рађам, целовиту.
Пупчаник пресеца Влада после 3 сата.
Тушнула сам се уз помоћ бабице, и наставила да се мазим са мојом меканом, мирисном божанственицом.
Нисмо се одвајале.
Иако преуморна и без сна два дана, обузета сам бескрајном радошћу! Какав дан!
Остварена највећа жеља.
Јављамо нашим најмилијима вести.
Порођај је трајао 35 сати. Скоро без дуже паузе.
Родила се једна породица. На здрав, нормалан, природан начин. Као што се одувек и радило.
Хвала Господу што нас је благословио оваквим искуством за које смо се молили.
Хвала Зори што нас је изабрала!
Даћемо све од себе да јој пружимо све што јој треба.“
*Додатак*
Један велики разлог зашто ово делим са вама је зато што знам колико су мени значила туђа искуства, колико су ме надахнула и дала ми снагу.
Тако да, ако из овога буде једна жена донела другачију, свесну одлуку о свом телу, бићу најсрећнија.
Пре свега хоћу да искажем своје велико поштовање, наклон и дивљење свакој жени, мајци! Свака је за мене богиња! Какво год искуство било, на који год начин родила, за мене си краљица!
Све што делим је из мог личног искуства, не желим да увредим, потценим никога ни са чим. Ја сам имала савршено здраву трудноћу, и ја сам здрава, као и беба, што је олакшало све у доношењу било које одлуке.
Кућни порођај је у моју свест ушао још пре 7-8 година, на почетку везе са мојим Владом. Случајно (или не) сам наишла на књигу о кућном порођају у дигиталном формату и читала је на телефону у градском превозу на путу до факса. Запратила сам све могуће странице на Инстаграму које о томе пишу, деле фотографије и видео снимке.
Полако, али сигурно сам топила несвесно усвојена погрешна уверења. Од тада ја тако замишљам свој порођај.
У међувремену сам упознавала много жена које су имале такво дивно искуство.
Постепено се моја свест о порађању обликовала тако да сам то видела као један нормалан, неминован, свети догађај.
Током трудноће сам упијала и слушала много прича жена са лепим искуством кућног порођаја, и у свакој причи видела нас. Сликовито сам све замишљала, исписивала своје жеље, осећања, непрестано причала са бебом, молила се да и ми дочекамо бебу на најдивнији начин, у миру, радости, љубави са правим људима, у право време.
Зашто кућни порођај?
Зато што хормони који управљају њиме најбоље раде у познатој, мирној, тихој средини. Слично вођењу љубави.
Са вољеним људима, без ометања, без журбе, без морања било чега.
Нема одвајања, непрестано смо сви заједно. И тата који је једнако битан.
Оно што сам кући могла да радим је промена положаја, узимање хране и пића, туширање, слушање музике… све што ми се у сваком тренутку радило, могла сам без икакве сметње.
Беба заслужује да одмах загрли своје родитеље, да је нико други не узима, мери, прегледа… све то може да чека.
Први тренуци су непоновљиви, остављају отисак за цео живот.