„У просвети имате један централизован систем у ком се за место директора школе пита искључиво министар. Имамо ми неке процедуре, али те процедуре се само прођу и нису тако битне. Важно је добити потпис у министарству да сте ви сада нови директор“ – објаснила је, гостујући у емисији Утисак недеље, Снежана Романдић Петровић из Уније синдиката просветних радника Србије.
Она је казала да је увек било да су та места под утицајем неких људи који се баве политиком, али да је то у последње време добило другу димензију.
„У последњих неколико година ја која се крећем по школама примећујем да је немогуће, чак и ако нисте политички активни, да постанете директор школе. Морате да се учланите у неку партију, било да је то партија која је на власти или је у коалицији са њом и то је нешто што се готово подразумева.“ – каже Снежана Романдић.
Објашњава и да не зна како данас изгледају обуке за људе који се постављају на позиције директора школа, али да те обуке свакако постоје и да их уче да се поставе прилично чврсто.
„Директор када уђе у школу од министарства добије реченицу ‘притисни ти то’ или ‘стегни’. И онда они стежу. Ово писмо које је од министарке стигло директорима након протеста 16. септембра, а где је тражено да се направе спискови наставника који су штрајковали, највероватније је за циљ имало да их опомене.“ – истакла је Романдић.
Додаје да дуго већ међу директорима постоји тај тренд да они нису први међу једнакима.
„Они имају неки наратив који се очекује да спусте ка нама, наставницима, где се од нас очекују искључиво папири. Стеге, притисци, неки од њих врло су непријатни у комуникацији. Има и дивних људи, али је врло шаренолик кадар.“ – казала је представница Уније синдиката просветних радника Србије и додала да верује да је Министарство у проблему да пронађе људе који би били спремни да их слушају и да обављају посао директора школа.
„Данас је тај посао, чини ми се, тежи него што је био у прошлости. Родитељи имају све више захтева и често прескачу наставнике у комуникацији, одлазећи одмах код директора са различитим захтевима. Тако директор који би требало да се бави радом школе и организацијом наставе, неким данима не може да изађе из своје канцеларије јер се бори с приговорима родитеља. А најчешће су то они родитељи који долазе у школу са оном чувеном реченицом – знате ли ви ко сам ја? И тако долазимо до ситуације где данашње школе имају чудан руководећи кадар који је, не знам одакле постављен, а за циљ има да стеже запослене у школама и држи их у озбиљном страху. Да им недостаје папир, да нешто нису урадили, да ће их пријавити родитељ… Стално су у страху. А шта ви можете добити од таквог наставника? Није питање ни само те плате која је увек била никаква. Питање је и достојанства. Тога што не држе своју реч, што нам шаљу кадрове који треба да нас „стежу“ по школама. По томе се види да они нас не поштују. Да их не занимамо, да смо статисти. Образовање је онај први темељ који држи једно друштво. А ми га дробимо.“ – казала је Романдић.
Како објашњава, данас бити директор значи имати 25% већу плату, што и није неки додатак када се у обзир узму одговорности и обавезе. Зато у школама, каже она, осим што имамо несрећне наставнике и децу, имамо несрећне и директоре.
„Ми имамо наставнике који раде по три посла, школе које по три месеца не могу да нађу наставника физике, министарство које клима главом и окреће нам леђа, Владу која каже – ми немамо. Ситуацију где су наставници огорчени, деца незадовољна, а родитељи уплашени да ће њихова деца нешто да изгубе. Треба родитељи да разумеју да њихова деца, већ годинама, у оваквој школи ГУБЕ. Ваше место није у ходнику где ћете се бунити против наставника, већ када тај наставник каже ‘доста је било’, ви треба заједно с њим да изађете на улицу и кажете то исто.“ – објаснила је Снежана Романдић Петровић.