Тражење посла ако сте мама малог детета слично је као јурење сопственог репа. Видели сте сигурно некад пса који се врти у круг покушавајући себе да ухвати за ред? Е, онда знате како је мамама које траже посао, а имају малу бебу.
Можда нисте знали, али тражење посла (осим ако имате везу и неког ко ће вас запослити) заправо је „посао“ с пуним радним временом. Морате стално да пратите конкурсе, прилагођавате биографију, пишете пропратна писма (разуме се, различита за сваки конкурс), одлазите на разговоре, одговарате на телефонске интервјуе. Да не заборавимо и мејлове и позиве да проверите у ком је статусу ваша пријава, јер вас потенцијални послодавац није уопште удостојио неког одговора.
Супруг и ја недавно смо се с бебом преселили у нови крај и прва ствар коју су ми рекли је – у вртићима ти је страшна гужва, тешко се добија место, најбоље би ти било да потражиш везу. Шта, ти ниси запослена? Па, онда и немаш никакву шансу!
Ако мајка не ради, детету вртић не треба, кажу. На страну то што вртић НИЈЕ и не би смео да буде само чувалиште за децу, питање свих питања је – а како ће та мама наћи посао, ако дете не добије вртић? Ко ће чувати бебу док она одлази на интервјуе за посао, пише пропратна писма, обавља онлајн разговоре? О томе је, изгледа, требало да мисли пре него што је добила бебу…
Друга страна проблема је и чињеница да смо ми и даље патријархално друштво у ком се негде подразумева да ће увек када је дете болесно с посла одсуствовати мама. Стога и послодавци, свесни да ће мајка малог детета одсуствовати с посла врло често, избегавају да је запосле. И за то не треба кривити њих, већ друштвене норме које подразумевају да ће код куће увек остати – мама.
Можда бејбиситерка?
И ово је опција коју сам почела да разматрам кад сам схватила да шансе да добијемо вртић баш и нису велике. Мој муж ради од куће, а храна коју беба једе, као и све друго што је за њу потребно, увек је спремно и доступно. Без обзира на то што би нам чување било потребно неколико дана по можда четири сата дневно, цена коју наплаћују је по сату и износи од 800 до 1000 динара. Кад сам направила рачуницу, испоставило се да ми је, за полудневно чување детета, потребно готово исто толико новца колико би износила моја плата за пуно радно време! То значи да дадиље, од којих многе заправо немају педагошка знања ни искуства, зарађују слично као особе са високом стручном спремом!
Да се разумемо, ја веома ценим људе који су спремни да чувају туђу децу и да о њима брину, али кад је то постао посао за који еј потребно издвојити знатно више од једне целе просечне плате?
Укратко – треба ми посао да бих могла да приуштим дадиљу или да бих добила вртић, али треба ми дадиља или вртић да бих нашла посао. Зачарани круг из ког је стварно тешко изаћи.
Многе мајке бивају и предмет осуде због тога што децу пријављују у вртић иако нису запослене. Неке друге мајке, које јесу запослене, такође осећају прекор окружења јер се сматра да због каријере запостављају улогу мајке, самим тим што дете укључују у колектив већ од првог рођендана.
Разлози због којих жене траже посао су различити и о њима уопште не треба полемисати. Баш као што не полемишемо о томе због чега очеви раде. Можда морају, можда воле свој посао, можда им је важна финансијска независност, можда желе каријеру. Било како било, жене би требало да имају ИЗБОР и да одлука да ли ће радити никад не буде због тога што дете „нема ко да чува“.
С друге стране, уколико дете не добије вртић, жена која жели да гради каријеру (под претпоставком да је дете добила у својим двадесетим годинама) још има трновит пут да пређе до неких позиција у свом послу. А то значи да њена плата једва да може да испрати плату просечне дадиље. Делује да тај реп који јуре младе маме у жељи да балансирају каријеру и мајчинство – никада неће стићи.
Решење свега овога није, као што неки предлажу, да се мајкама даје плата кроз читав живот, само због тога што су мајке, на пример, троје деце. Јер нису све жене опредељене само за родитељство. Много је оних које желе и друге аспекте свог живота да унапреде, да се остваре и независно од мајчинства. Такође, „плата за мајчинство“ поново нас враћа у време када се подразумевало да су деца и кућа женска обавеза. Јер, она би за то, онда примала плату, зашто би па отац пресвлачио бебу, он већ ради свој посао?
Оно што нам треба је равноправнија подела дужности у кући и око деце, као и нормализовање боловања ради неге детета које узима ОТАЦ. На тај начин жене мале деце приликом запошљавања не би имале мању шансу од својих колега мушког пола, већ би посао (бар у приватном сектору) добио кандидат са бољим квалификацијама. Такође, упис у вртић требало би, у савременом друштву, да буде нешто што није привилегија, већ право. За оне родитеље којима је услуга вртића потребна, он би требало да буде доступан, независно од тога да ли мајка у том тренутку има посао.
Кад бих се ја питала, боловање ради неге детета требало би да траје две године. Наизменично би морали да га користе отац и мајка, како би обоје имали времена једнако да се повежу са бебом, али и да се, ако то желе, посвете каријери. Са навршене две године, детету треба да буде обезбеђено место у најближем вртићу, за оне који одлуче да је то прави тренутак за улазак у колектив.
Ако желимо бољи наталитет, ЗДРАВИЈИ наталитет, онда је ово пут. На дуг рок далеко продуктивнији од милиона који се дају кад се дете роди. Како оно беше – уместо да гладном човеку даш рибу, боље га научи да пеца? Изгледа да то још нисмо научили…