Traženje posla ako ste mama malog deteta slično je kao jurenje sopstvenog repa. Videli ste sigurno nekad psa koji se vrti u krug pokušavajući sebe da uhvati za red? E, onda znate kako je mamama koje traže posao, a imaju malu bebu.
Možda niste znali, ali traženje posla (osim ako imate vezu i nekog ko će vas zaposliti) zapravo je „posao“ s punim radnim vremenom. Morate stalno da pratite konkurse, prilagođavate biografiju, pišete propratna pisma (razume se, različita za svaki konkurs), odlazite na razgovore, odgovarate na telefonske intervjue. Da ne zaboravimo i mejlove i pozive da proverite u kom je statusu vaša prijava, jer vas potencijalni poslodavac nije uopšte udostojio nekog odgovora.
Suprug i ja nedavno smo se s bebom preselili u novi kraj i prva stvar koju su mi rekli je – u vrtićima ti je strašna gužva, teško se dobija mesto, najbolje bi ti bilo da potražiš vezu. Šta, ti nisi zaposlena? Pa, onda i nemaš nikakvu šansu!
Ako majka ne radi, detetu vrtić ne treba, kažu. Na stranu to što vrtić NIJE i ne bi smeo da bude samo čuvalište za decu, pitanje svih pitanja je – a kako će ta mama naći posao, ako dete ne dobije vrtić? Ko će čuvati bebu dok ona odlazi na intervjue za posao, piše propratna pisma, obavlja onlajn razgovore? O tome je, izgleda, trebalo da misli pre nego što je dobila bebu…
Druga strana problema je i činjenica da smo mi i dalje patrijarhalno društvo u kom se negde podrazumeva da će uvek kada je dete bolesno s posla odsustvovati mama. Stoga i poslodavci, svesni da će majka malog deteta odsustvovati s posla vrlo često, izbegavaju da je zaposle. I za to ne treba kriviti njih, već društvene norme koje podrazumevaju da će kod kuće uvek ostati – mama.
Možda bejbisiterka?
I ovo je opcija koju sam počela da razmatram kad sam shvatila da šanse da dobijemo vrtić baš i nisu velike. Moj muž radi od kuće, a hrana koju beba jede, kao i sve drugo što je za nju potrebno, uvek je spremno i dostupno. Bez obzira na to što bi nam čuvanje bilo potrebno nekoliko dana po možda četiri sata dnevno, cena koju naplaćuju je po satu i iznosi od 800 do 1000 dinara. Kad sam napravila računicu, ispostavilo se da mi je, za poludnevno čuvanje deteta, potrebno gotovo isto toliko novca koliko bi iznosila moja plata za puno radno vreme! To znači da dadilje, od kojih mnoge zapravo nemaju pedagoška znanja ni iskustva, zarađuju slično kao osobe sa visokom stručnom spremom!
Da se razumemo, ja veoma cenim ljude koji su spremni da čuvaju tuđu decu i da o njima brinu, ali kad je to postao posao za koji ej potrebno izdvojiti znatno više od jedne cele prosečne plate?
Ukratko – treba mi posao da bih mogla da priuštim dadilju ili da bih dobila vrtić, ali treba mi dadilja ili vrtić da bih našla posao. Začarani krug iz kog je stvarno teško izaći.
Mnoge majke bivaju i predmet osude zbog toga što decu prijavljuju u vrtić iako nisu zaposlene. Neke druge majke, koje jesu zaposlene, takođe osećaju prekor okruženja jer se smatra da zbog karijere zapostavljaju ulogu majke, samim tim što dete uključuju u kolektiv već od prvog rođendana.
Razlozi zbog kojih žene traže posao su različiti i o njima uopšte ne treba polemisati. Baš kao što ne polemišemo o tome zbog čega očevi rade. Možda moraju, možda vole svoj posao, možda im je važna finansijska nezavisnost, možda žele karijeru. Bilo kako bilo, žene bi trebalo da imaju IZBOR i da odluka da li će raditi nikad ne bude zbog toga što dete „nema ko da čuva“.
S druge strane, ukoliko dete ne dobije vrtić, žena koja želi da gradi karijeru (pod pretpostavkom da je dete dobila u svojim dvadesetim godinama) još ima trnovit put da pređe do nekih pozicija u svom poslu. A to znači da njena plata jedva da može da isprati platu prosečne dadilje. Deluje da taj rep koji jure mlade mame u želji da balansiraju karijeru i majčinstvo – nikada neće stići.
Rešenje svega ovoga nije, kao što neki predlažu, da se majkama daje plata kroz čitav život, samo zbog toga što su majke, na primer, troje dece. Jer nisu sve žene opredeljene samo za roditeljstvo. Mnogo je onih koje žele i druge aspekte svog života da unaprede, da se ostvare i nezavisno od majčinstva. Takođe, „plata za majčinstvo“ ponovo nas vraća u vreme kada se podrazumevalo da su deca i kuća ženska obaveza. Jer, ona bi za to, onda primala platu, zašto bi pa otac presvlačio bebu, on već radi svoj posao?
Ono što nam treba je ravnopravnija podela dužnosti u kući i oko dece, kao i normalizovanje bolovanja radi nege deteta koje uzima OTAC. Na taj način žene male dece prilikom zapošljavanja ne bi imale manju šansu od svojih kolega muškog pola, već bi posao (bar u privatnom sektoru) dobio kandidat sa boljim kvalifikacijama. Takođe, upis u vrtić trebalo bi, u savremenom društvu, da bude nešto što nije privilegija, već pravo. Za one roditelje kojima je usluga vrtića potrebna, on bi trebalo da bude dostupan, nezavisno od toga da li majka u tom trenutku ima posao.
Kad bih se ja pitala, bolovanje radi nege deteta trebalo bi da traje dve godine. Naizmenično bi morali da ga koriste otac i majka, kako bi oboje imali vremena jednako da se povežu sa bebom, ali i da se, ako to žele, posvete karijeri. Sa navršene dve godine, detetu treba da bude obezbeđeno mesto u najbližem vrtiću, za one koji odluče da je to pravi trenutak za ulazak u kolektiv.
Ako želimo bolji natalitet, ZDRAVIJI natalitet, onda je ovo put. Na dug rok daleko produktivniji od miliona koji se daju kad se dete rodi. Kako ono beše – umesto da gladnom čoveku daš ribu, bolje ga nauči da peca? Izgleda da to još nismo naučili…