Два дана ходам притиснута надстрешницом. Очајна и нема. Нисам бесна, згађена сам. Јер је моја надстрешница густи талог деценија пропасти и испаштања због туђе бахатости, алавости, нестручности. Давно још смо дозволили, мало се бунили, па ућутали, да нам незналице, огрнуте заставама патриотизма, укину поштење, част и стид, да нас називају издајницима на сваки наговештај неслагања. Више се и не осврћемо на ситне неправде и локалне трагедије, пролази то поред нас јер смо огуглали у борби за голи живот. Уцене, увреде, претучене жене, обрушене куће у дивљој градњи, испуцали путеви, пресушени водоводи, ортачке комбинације, деца испод точкова пијаних возача, очајни отац коме је фабрика убила дете, шпалир распомамљених жена које подржавају манијака. Све нам је постало нормално. Све пролази као вест за један дан. Јер…ми имамо свој мали свет…па, неће ваљда нас…ми ћутимо…ми не можемо ништа променити…па, никад и није било боље.
Е, због тога сам згађена. Због тог ћутања и дозвољавања. Због хора који жали само преко друштвених мрежа. Који у данима трагедије качи слике саучешћа, а затим се врати у свој небунећи, ушушкани живот, не сматрајући да ишта на овом свету зависи од њега. На те људе сам данас бесна, на оне који са киселим лицем слегну раменима и наставе даље.
Не могу више да се љутим на починиоце недела. Они су то што су. Дијагноза стања је позната, анализа изведена.
Ми се морамо променити. Назвати ствари правим именом, одбацити еуфемизме. Нека се крађа и лоповлук тако зову, а не: добро се снашао. Нека полтрон буде то што јесте. Он није одан. Само је крпа. Нека се зна шта је насилник. Нека се незналица баш тако зове. Нека му се то саопшти у лице док у својој неукости не помисли да је дорастао неком положају. Нека се злочин прогласи злочином без потребе да се оправда вишим интересом. Нека се једном схвати да је лаж злочин, а окретање главе превара сопствене деце, јер када једном одћутимо, избрисали смо им будућност.
Треба једном да престанемо бити саучесници у злочинима, малим и великим, локалним и националним, јер то јесмо. Ћутање је исто што и злочин. Затварање очију пред неправдом и наговештајем злочина је исто злочин, а ми смо у том злочину огрезли. Зато што се склањамо, зато што мислимо да то није наш посао, да ће то неко други урадити уместо нас.
Коме је пријатељ полицајац који види да му је колега корумпиран? За кога је добар судија који зна да се у суседном столу налазе намерно затурени папири? Какву кућу зида грађевинац који стоји поред срушеног стана и брани туђи пројекат јер неће да се замери колегама? Коме може бити добра особа која не чује тучу из суседног стана? Могу ли бити узори деци они наставници који знају да се некој деци преправљају оцене, али они ћуте јер гледају своја посла?
Морамо престати да ћутимо. Морамо почистити своје двориште. Морамо престати да се плашимо. Јер само од нас зависи. Нисмо сами на свету. Нису изгинула деца нека туђа деца. Наша су. Или су могла бити наша. Не може нам свако чудо бити за три дана. Овај свет припада свима. И наш је. Само смо се ми свесно исписали.
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца