Dva dana hodam pritisnuta nadstrešnicom. Očajna i nema. Nisam besna, zgađena sam. Jer je moja nadstrešnica gusti talog decenija propasti i ispaštanja zbog tuđe bahatosti, alavosti, nestručnosti. Davno još smo dozvolili, malo se bunili, pa ućutali, da nam neznalice, ogrnute zastavama patriotizma, ukinu poštenje, čast i stid, da nas nazivaju izdajnicima na svaki nagoveštaj neslaganja. Više se i ne osvrćemo na sitne nepravde i lokalne tragedije, prolazi to pored nas jer smo oguglali u borbi za goli život. Ucene, uvrede, pretučene žene, obrušene kuće u divljoj gradnji, ispucali putevi, presušeni vodovodi, ortačke kombinacije, deca ispod točkova pijanih vozača, očajni otac kome je fabrika ubila dete, špalir raspomamljenih žena koje podržavaju manijaka. Sve nam je postalo normalno. Sve prolazi kao vest za jedan dan. Jer…mi imamo svoj mali svet…pa, neće valjda nas…mi ćutimo…mi ne možemo ništa promeniti…pa, nikad i nije bilo bolje.
E, zbog toga sam zgađena. Zbog tog ćutanja i dozvoljavanja. Zbog hora koji žali samo preko društvenih mreža. Koji u danima tragedije kači slike saučešća, a zatim se vrati u svoj nebuneći, ušuškani život, ne smatrajući da išta na ovom svetu zavisi od njega. Na te ljude sam danas besna, na one koji sa kiselim licem slegnu ramenima i nastave dalje.
Ne mogu više da se ljutim na počinioce nedela. Oni su to što su. Dijagnoza stanja je poznata, analiza izvedena.
Mi se moramo promeniti. Nazvati stvari pravim imenom, odbaciti eufemizme. Neka se krađa i lopovluk tako zovu, a ne: dobro se snašao. Neka poltron bude to što jeste. On nije odan. Samo je krpa. Neka se zna šta je nasilnik. Neka se neznalica baš tako zove. Neka mu se to saopšti u lice dok u svojoj neukosti ne pomisli da je dorastao nekom položaju. Neka se zločin proglasi zločinom bez potrebe da se opravda višim interesom. Neka se jednom shvati da je laž zločin, a okretanje glave prevara sopstvene dece, jer kada jednom odćutimo, izbrisali smo im budućnost.
Treba jednom da prestanemo biti saučesnici u zločinima, malim i velikim, lokalnim i nacionalnim, jer to jesmo. Ćutanje je isto što i zločin. Zatvaranje očiju pred nepravdom i nagoveštajem zločina je isto zločin, a mi smo u tom zločinu ogrezli. Zato što se sklanjamo, zato što mislimo da to nije naš posao, da će to neko drugi uraditi umesto nas.
Kome je prijatelj policajac koji vidi da mu je kolega korumpiran? Za koga je dobar sudija koji zna da se u susednom stolu nalaze namerno zatureni papiri? Kakvu kuću zida građevinac koji stoji pored srušenog stana i brani tuđi projekat jer neće da se zameri kolegama? Kome može biti dobra osoba koja ne čuje tuču iz susednog stana? Mogu li biti uzori deci oni nastavnici koji znaju da se nekoj deci prepravljaju ocene, ali oni ćute jer gledaju svoja posla?
Moramo prestati da ćutimo. Moramo počistiti svoje dvorište. Moramo prestati da se plašimo. Jer samo od nas zavisi. Nismo sami na svetu. Nisu izginula deca neka tuđa deca. Naša su. Ili su mogla biti naša. Ne može nam svako čudo biti za tri dana. Ovaj svet pripada svima. I naš je. Samo smo se mi svesno ispisali.
Autorka je profesor srpskog jezika i književnosti iz Šapca