Деценијама, ако не и вековима, сматрало се некаквим проблемом, грешком, лошим приступом мајке, ако дете заплаче чим она напусти просторију. Такве су се мајке саветовале да дете остављају да се осамостали, челичи, научи. Тешко је објаснити како је и кад овај неспоразум настао.
Ако вас дете, мало дете, тражи и жели да буде уз вас, то значи да се баш у вашем присуству осећа безбедно, да сте ви та особа која му улива сигурност. Све је већа свест о томе, па је самим тим и све ређа појава да мајка у оваквим ситуацијама има осећај гриже савести, као да ради нешто погрешно. Младе маме све више разумеју појам сигурне повезаности и труде се да је баш такву негују, дозвољавајући детету да из те сигурности расте у самостално, снажно, резилијентно младо биће.
Међутим, оно што је важно нагласити јесте да вашој повезаности с дететом НЕ ШКОДИ када се ви од детета раздвојите. Чак и онда кад оно плаче. Оно што може нашкодити, а што многи раде, јесте избегавање суочавања са тренутком растанка и „искрадање“. Исто тако, повезаности шкоди умањивање дечјих осећања фразама попут: „Не блесави се, па враћам се поподне, нема разлога да плачеш!“ Или: „Мами је баш тешко кад ти плачеш, не желиш ваљда да цео дан будем тужна?“
Друга ствар која може бити узрок анксиозне повезаности је кад смо неодлучни и уплашени док их остављамо с другом особом која ће бринути њему (или њој). Зато што деца осете ваше оклевање и несигурност, зато је јако важно да у људе који чувају ваше дете имате пуно поверење. Упркос сузама, чучните и нежно објасните детету где идете и кад ћете се вратити.
Изузетно је важно да установите мале рутине приликом растанка и поновног састанка. То им улива велику сигурност. Може то бити пољубац у обе рукице, па у оба образа. Може бити неки ваш посебан поздрав, а онда махање с прозора. Можете рећи и: „Разумем да си тужан што мама мора да иде на посао. И ти ћеш мени недостајати. Али мама се враћа по тебе најбржим корацима кад се заврши радни дан. Шта мислиш да ти оставим пар пољубаца овде, у џепић, ако ти затребају?“. Све ово говорите иако дете можда плаче и захтева да не идете. Знам, тешко је. Али јако важно.
А ако је ваше дете (беба) у фази да заплаче чим одете до тоалета, покушајте да кажете нешто попут: „Ох, знам да си тужан кад изађем. Али само треба да прострем овај веш на тераси. Одмах долазим.“ И заиста се брзо вратите, али урадите то што сте планирали. Ваше дете ће вероватно плакати и питати се где сте. Кад се вратите, користите тренутак да сазидате зид поверења јер испунили сте обећање – рекли сте да ћете брзо доћи и дошли сте.
С временом, научиће да вам верују. Знаће да ћете се увек вратити.
Референца за текст: Attachment and Development by Susan Goldberg (2000)