Д је био леп и паметан дечак. Добар ђак високих потенцијала. Млађе дете амбициозних, успешних, образованих родитеља, веома посвећених школи. Наступао је сигурно, често прилазио катедри пред почетак часа желећи да остави посебан утисак. Започињао би разговор о томе шта је читао, гледао, уз гестикулацију одраслог човека. А био је тек пети разред.
Тада смо у дневнике уписивали адресе ученика и ја сам замолила да ми се обрате они који су у међувремену своју адресу променили. Д ме је сачекао на крају часа и упитао да ли сам уписала његове податке. Не, он није мењао стан, али је желео да уочим како живи у елитном делу града. Било ми је мало непријатно. Негде средином године питао ме је када ћу уписивати податке о родитељима и њиховим занимањима. Одговорила сам како то више не пишемо, али је он ипак саопштио како треба да знам где његов тата ради. Било ми је још непријатније.
Затим је дошло време за избор председника одељењске заједнице и Д је добио крила. Неколико дана је био у правој кампањи, преговарао, наговарао и…изгубио. Другари су изабрали једну девојчицу, а он је сачекао да сви са часа оду и горко плакао. Тешила сам га некако све док ми није рекао како га сви мрзе јер има угледну породицу. Оштро сам демантовала његове речи, али узмака није било. Растали смо се, а Д је ушао у дане непрекидних сукоба са сваким ко је гласао против њега.
Током године у одељењу је врило. Д је имао своје пратиоце које је неговао и противнике које је презирао. Деловао је као самоуверени центар, недодирљив, привлачио је децу поклонима, нудио помоћ у учењу, слао задатке на контролном, али је бар једном месечно завршавао код мене јецајући због неке увреде која му је учињена. Те увреде су биле минорног карактера, али су њега потпуно ломиле.
У шестом смо опет бирали председника. Наредила сам тајно гласање. Деца су ставила папириће са предлозима на катедру. Разврстала сам их по именима и схватила да имам неколико папирића вишка. Гласање сам поништила, али вишак се непрекидно понављао. Д ме је гледао напето, чекајући коначни тријумф, потпуно сигуран у победу. Није успео. Рекла сам да неко покушава превару и вратила гласање на јавно. Д је изгубио. Убедљиво. Плакао је више него претходне године убеђујући ме колико је он чист у свему.
Своју прилику је добио на екскурзији. Пред полазак увек поделим одељење на групе од пет-шест ученика који имају свог вођу. Он брине за групу, њено понашање, долазак на време. Д је био вођа једне екипе. Држао их је цео дан у војничком устројству, наређивао, викао и тражио да га служе као надређеног. Ни сендвич из ранца није извадио сам. Седео је опуштено, брецао се и захтевао. На крају дана је тражио похвалу. Није је добио. Била сам бесна на себе јер сам пет ученика жртвовала зарад његовог задовољства.
Разговори са родитељима ми у почетку нису ништа открили. Нису помогли ни у решавању ситуације. Углавном је долазио тата коме је све ово било смешно, истицао је потребу да Д буде успешан. Набрајао је шта он све зна, које књиге чита, како у кући о томе дискутује, колико надилази дечаке свог узраста. Затим је све то поредио са собом и видео свог сина као наследника. Плач му није био јасан. Обећавао је како ће то решити као недопустиви одраз слабости. Мама се појавила тек на почетку седмог, после једног дужег изостанка. Прво се извинила јер се упознајемо после две године, а затим је прешла на анамнезу. Све њене речи у вези са сином су биле у деминутиву. Стомачић, прехладица, носић и њена пожртвованост да болове залечи.
Тек тад ми је било јасно, али сам слабо шта могла урадити. Д је био једно несрећно дете, растрзан између оца набилдованог ега и мајке која га третира као бебу, у вечитој потреби да доминира и буде утешен када му нешто није по вољи. Испратила сам га из осмог разреда само мало вишег растом, расцепљеног, са надом да ће успети да уравнотежи себе и лествице које су му постављене. Мој мали диктатор је, заправо, био тужан и жељан да буде вољен само зато што постоји, а не по заслузи коју стиче не погрешан начин.
Он је постао диктатор због туге.
…
М је била девојчица са лаким телесним деформитетом који је научила вешто крити и изгледало је како јој то никако не смета. Ведра, весела, бучна, обожавалац модних трендова, упућена у догађања на естради. Породица лепа, сасвим стабилна, ипак, мајка веома тиха, као да стално носи кривицу због деформитета свог детета и у томе налази изговор за све што није у реду.
Било је то одељење са већим бројем девојчица којима је М суверено владала. Назвала бих то флуидном доминацијом јер се никад није знало ко припада одабраној групи, а ко је из ње испао. М је вршила одабир по свом нахођењу и често сам слушала жалбе изостављених у којима су изражавале чуђење. Нису ништа погрешно урадиле. И оне воле све што и М. Нису одале тајну. Нису се дружиле са онима које је М означила као неподобне. Жалиле су се, разговарала сам са њима покушавајући да их објасним како је непотребно зависити од те једне другарице и њеног става, како морају имати сопствене изборе и мишљења. Веровале су ми неко време. Све док поново нису стекле милост. Срећне и помиловане, саопштавале су ми у пролазу како се поново друже са М.
Причала сам и са М. Више пута. Безуспешно. Њој никада није било јасно шта јој замерам. Осећала је своју моћ и није хтела да се одрекне ни једног педља заузете територије. Девојчице из одељења је посматрала само као недорасле поданике којима је дружење са њом чиста привилегија. Свако инсистирање на толеранцији и равноправности њој је било потпуно нејасно и водило је у свађу. Била сам готово немоћна.
У седмом разреду је ситуација већ била критична. Морала сам предузети нешто озбиљно јер је претило да у разреду, уместо мене, старешина постане М. Позвала сам мајку на један озбиљан разговор. У заказано време, она је стигла, тиха и смањена, али не сама. Дошла је и М. Нисам тражила да оде, мислила сам да је можда тако и боље. Изложила сам проблем. Ћутале су. Објашњавала сам. Ћутале су. Само је мајка, свакога часа, са непријатношћу гледала у М. Према мени се није окретала. Затим је почела да се извињава, да помиње деформитет који је за све крив, због кога њена ћерка код куће бесни и плаче, оптужује их и тугује, а они се склањају и пуштају јој све, само да буде бар мало срећна кад већ не може ништа друго. М је све то слушала врло кратко, а онда је пресекла, устала и са сажаљењем ми рекла: „Разредна, ја знам да Ви пролазите кроз јако тежак период. Знам да се разводите. То није никоме лако. Али то није разлог да мучите моју мајку и да мене без разлога оптужујете.“ Остала сам укопана. Без речи. Почела да се браним. Оне су устале, мајка је загрлила и отишле су. Оне са уверењем да су праведне и милостиве, а ја са осећајем потпуног понижења. Превеслала ме је девојчица од дванаест година. Разбила је мене да би она остала цела. Тужна и усамљена, обележена више саучешћем и сажаљењем, без подршке, затворена у своју кулу стражару, морала се бранити како је умела.
Мој диктатор из нужде.
Зашто ово пишем? Не оправдавам их, само покушавам да разумем зашто неко жели да влада, зашто верује само себи и ником другом, зашто изгледа моћан и неприкосновен. Желим да схватим зашто не жели да призна пораз, која га сила држи у уверењу како је без њега немогуће. Како успева да држи људе око себе у покорности?
Ти диктатори, мали и велики, пецају нас за наше здраве делове. Лове нас на сажаљење, мирење, радозналост. Вешти су. Несрећа им је направила чуло за манипулацију. Знају наше слабе тачке. Вештији су од нас. Користе нас као налепнице за сопствене страхове. Подлежемо несвесно и колективно, јер они не лове појединца, они иду на групу. Када схватимо куда идемо, када видимо искривљено огледало новокреиране стварности, изгледа нам да је касно. Јер нико своју грешку не признаје јавно, чува је, прихвата, све време се преиспитује и сумња. Мисли како он сам не може ништа променити. Та сумња и скривање у себе обезбеђују диктатору дуговечност.
Сви диктатори су несрећни. Сви носе неку скривену муку, неку дисфункционалну фалинку од које беже, превијају је у тишини, крију и од себе, и од света. Дакле, нису моћни. Треба се измаћи. Скинути мрежу у коју нас хватају. Удахнути храбро. Рећи истину. Тада стиже оздрављење. Јер жртва није само једна. Ствара се круг, чврста веза у погледима препознавања. Диктатор остаје сам, враћен самом себи, а то је једина ситуација коју он жели да избегне.
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца