Иван Јањић, професор у Првој заграбачкој гимназији био је гост емисије ”Недјељом у 2” и том приликом дао мало другачији поглед на посао наставника и изградњу квалитетних односа са ученицима и родитељима.
”Никад успешнији ученици, никад боље оцене, а никад несрећнија и незадовољнија деца. То значи да нешто ту опасно штека. Њихов филм је 5,00 и ништа осим тога. Ви имате проблем дати ученику врлодобру оцену. Мени је чињеница да неко има 5,00 проблематична. Ја се бојим онога ко пролази 5,00. Ту нешто није у реду. Ја сад, у ствари, минирам 5,00. То је тешко јер, пазите, ја њима кажем – ево рпочитајте, урадите за домаћи неки текст. И пита ме ученица у коју то рубрику иде. А ја се питам што то њу занима. А она има свој е-дневник у глави и она рачуна, аха, ако ја то напишем, мени се други децимални број повећава и то ће бити горе… Зато ја њој одговарам да не знам у коју ће рубрику ићи.”
Говорио је и о апсолутно послушној деци, за коју сматра да су углавном пасивизирана.
”Ја сам уверен да су деца препослушна у негативном смислу. Дакле, мени би било нормално да ти са 15, 16, 17 година мораш бити проблем. Јер ако си предобар, то значи да си пасивизиран. Па ми кажу шта се ти буниш, лакше је радити с таквом децом. Па чекај, али он је мртав човек. Мој задатак је да од таквих правим непослушну децу. А то има везе с критичким мишљењем.” – казао је он.
Каже и да сам, као родитељ, никад није отворио е-дневник.
”Ако си послао дете у школу, мораш имати поверења да ћу се ја бринути о њему. Ја сам то решио да сам на првом родитељском родитељима својих ђака рекао – ако сте ви мени дали децу, ја преузимам одговорност. Он је средњошколац, ако имамо неки проблем, нас двојица то решавамо. И они то прихвате. И сад мени дође педагог и каже па, Иване, у твом одељењу ниси записао да ти је ико дошао на информације. Па нисам, јер није нико ни био. Јер, ако сад нас двојица имамо проблем, па дође неко трећи, па препричавамо, то је непотребно. И наравно да онда ученик то цени, преузима одговорност и каже, у реду, ми ћемо то решити. Значи ми смо равноправни и ја те поштујем.” – објаснио је свој став наставник Иван Јањић.
Јањић је открио како се носи са ситуацијом да се данас више не сме дотакнути дете.
„Не прихватам ту тезу. Ја сваки дан ту децу грлим, љубим. Ми се рукујемо, и то њима треба. Свако од нас зна у којој мери је загрљај загрљај. Мале ствари делују” – истиче Јањић.