Ivan Janjić, profesor u Prvoj zagrabačkoj gimnaziji bio je gost emisije ”Nedjeljom u 2” i tom prilikom dao malo drugačiji pogled na posao nastavnika i izgradnju kvalitetnih odnosa sa učenicima i roditeljima.
”Nikad uspešniji učenici, nikad bolje ocene, a nikad nesrećnija i nezadovoljnija deca. To znači da nešto tu opasno šteka. Njihov film je 5,00 i ništa osim toga. Vi imate problem dati učeniku vrlodobru ocenu. Meni je činjenica da neko ima 5,00 problematična. Ja se bojim onoga ko prolazi 5,00. Tu nešto nije u redu. Ja sad, u stvari, miniram 5,00. To je teško jer, pazite, ja njima kažem – evo rpočitajte, uradite za domaći neki tekst. I pita me učenica u koju to rubriku ide. A ja se pitam što to nju zanima. A ona ima svoj e-dnevnik u glavi i ona računa, aha, ako ja to napišem, meni se drugi decimalni broj povećava i to će biti gore… Zato ja njoj odgovaram da ne znam u koju će rubriku ići.”
Govorio je i o apsolutno poslušnoj deci, za koju smatra da su uglavnom pasivizirana.
”Ja sam uveren da su deca preposlušna u negativnom smislu. Dakle, meni bi bilo normalno da ti sa 15, 16, 17 godina moraš biti problem. Jer ako si predobar, to znači da si pasiviziran. Pa mi kažu šta se ti buniš, lakše je raditi s takvom decom. Pa čekaj, ali on je mrtav čovek. Moj zadatak je da od takvih pravim neposlušnu decu. A to ima veze s kritičkim mišljenjem.” – kazao je on.
Kaže i da sam, kao roditelj, nikad nije otvorio e-dnevnik.
”Ako si poslao dete u školu, moraš imati poverenja da ću se ja brinuti o njemu. Ja sam to rešio da sam na prvom roditeljskom roditeljima svojih đaka rekao – ako ste vi meni dali decu, ja preuzimam odgovornost. On je srednjoškolac, ako imamo neki problem, nas dvojica to rešavamo. I oni to prihvate. I sad meni dođe pedagog i kaže pa, Ivane, u tvom odeljenju nisi zapisao da ti je iko došao na informacije. Pa nisam, jer nije niko ni bio. Jer, ako sad nas dvojica imamo problem, pa dođe neko treći, pa prepričavamo, to je nepotrebno. I naravno da onda učenik to ceni, preuzima odgovornost i kaže, u redu, mi ćemo to rešiti. Znači mi smo ravnopravni i ja te poštujem.” – objasnio je svoj stav nastavnik Ivan Janjić.
Janjić je otkrio kako se nosi sa situacijom da se danas više ne sme dotaknuti dete.
„Ne prihvatam tu tezu. Ja svaki dan tu decu grlim, ljubim. Mi se rukujemo, i to njima treba. Svako od nas zna u kojoj meri je zagrljaj zagrljaj. Male stvari deluju” – ističe Janjić.
Što se tiče ovog teksta, smatram da je identična situacija i kod nas, naročito u osnovnim školama. Šta više, svedok sam da roditelji vrše ogroman pritisak na nastavnike kako bi njihovo dete dobilo odgovarajuću ocenu, a nastavnici, s druge strane, opravdano, kako bi izbegli sukob bilo kog tipa, uslišavaju te želje. Na žalost, nastavnici koji drže do sebe i svoje profesije ne retko bivaju „spušteni na zemlju“. Ukoliko je takav roditelj i u savetu roditelja, takvim nastavnicima nema pomoći – svedok sam situacije gde je predtavnik roditelja vršio pritisak na direktora, i na kraju je nastavnik ekspresno zamenjen.
U svetlu današnje situacije, znajući da su gore-pomenuti roditelji najglasniji u pružanju podrške nastavnicima u blokadi, ne mogu ni da zamislim s kakvim situacijama će se svi ti nastavnici nalaziti kad se sve vrati u „normalu“.
Na kraju, mala digresija: @Zelena Učionica, nema članka o tome kako se u nama susedmoj zemlji, ponosnoj članici EU, Vlada odnosi prema prosvetarima koji su najavili štrajk.
Što se mene tiče – predstavnik roditelja može da vrši pritisak i na Boga oca, mene to ne zanima…. jedini kriterijum kojim se rukovodim je moja savest pa sve dok je ona mirna, nema problema…. osim toga, u svojoj 22-godišnjoj karijeri još nisam srela toliko ‘nenormalnog’ roditelja koji bi, uprkos mom savesnom radu, mojoj iskrenoj dobroj nameri i ljubavi prema deci i pozivu, insistirao na nečemu što se kosi sa navedenim. Mala digresija i sa moje strane – ovo što je nama naša vlast učinila i čini neprestano, gore je od bilo čega kod bilo koga….
bravo Profesore
Deca bez znanja – ili veoma oskudnim a roditelji i to je diskutabilno. Ko je iz moje generacije predavao – na svim nivoima je prosto porazavajuce.Da li ste objavili kako se nasa susedna zemlja ophodi demokratski prema profesorima. To je bas vazno jer oni su u EU.
Da nisi i ti kao moj bivši profesor matematike koji je govorio učenicima: „Bog znade za 5, ja za 4, a vi za ostale ocjene“.
Svaka čast profesore!Da je više takvih…
i sad baš nekom 5 smetaju?
ma da…
problem su one nezaslužene, ove druge ostavite na miru
Kao prodekan za nastavu na jednom „ozbiljnijem“ fakultetu sretao sam se sa situacijama da mi studenti dolaze da poniste ocenu 9 jer po svaku cenu hoce prosek 10,00. Racionalan razgovor nije bio moguc. Takvu osobu, da sam imao prilike, ne bih primio kod sebe za asistenta zbog prethodne recenice.
Tačno tako. Obrazovni sistem u velikom dijelu svijeta pretvoren je u mašinu za memorisanje, gdje se učenici ne podstiču da kritički razmišljaju, već samo da ponavljaju ono što im se servira. Rezultat? Generacije koje znaju informacije, ali ne razumiju njihovo značenje.
Kako se to radi?
Uklanja se kontekst – Učenici uče formule napamet bez razumijevanja zašto one važe i kako su nastale. Na primjer, Newtonovi zakoni se izlažu kao gotove činjenice, ali rijetko ko zna kako je Newton došao do njih.
Potiče se autoritet umjesto razumijevanja – „Ovo je tačno jer tako piše u knjizi“ umjesto „Razumijemo da je tačno jer smo logički došli do toga“.
Ubija se radoznalost – Djeca postavljaju suštinska pitanja, ali im se često kaže „To nije u gradivu“ ili „Tako je kako jeste“.
Favorizuje se površno znanje – Školski testovi su često osmišljeni da ispituju mehaničko znanje, a ne sposobnost logičkog zaključivanja i analize.
Obeshrabruje se interdisciplinarnost – Fizika se uči odvojeno od matematike, istorija odvojeno od filozofije, što stvara vještačke granice između znanja koje bi trebalo biti povezano.
Zašto se ovo radi?
Poslušni ljudi su lakše kontrolisani – Ako nema kritičkog razmišljanja, ljudi se ne pitaju zašto nešto mora biti tako kako jeste?
Sistem treba radnike, a ne mislioce – Industrijska revolucija stvorila je model škole koji proizvodi poslušne radnike, ne inovativne mislioce.
Elita zadržava monopol na znanje – Pravo razumijevanje svijeta daje moć. Ako mase nemaju pravo razumijevanje, ne mogu mijenjati sistem.
Rješenje: Obrazovanje koje uči kako misliti, a ne šta misliti
Više pitanja, manje gotovih odgovora – Umjesto da učenici samo memoriraju definicije, neka ih sami izvedu kroz eksperimente i diskusije.
Povezivanje znanja – Matematika nije samo računanje, već alat za razumijevanje svijeta. Fizika nije skup pravila, već način razmišljanja.
Podsticanje istraživanja – Umjesto gotovih rješenja, učenicima treba dati probleme koje trebaju sami riješiti koristeći logiku i eksperiment.
Učenje kroz stvarni svijet – Umjesto apstraktnih zadataka bez konteksta, povezati ih s društvenim i prirodnim fenomenima.
Zaključak
Ako nastavimo sa zombiranjem generacija, dobićemo društvo koje ne zna misliti i koje je podložno manipulaciji. Ali ako promijenimo način podučavanja, možemo stvoriti generacije koje će znati postavljati prava pitanja – a to je početak svake promjene.
Ako nastavimo sa zombifikacijom,ceka nas ostvarenje scenarija iz filma Idiocracy (2006)
Bravo Ivane!
To važi i za većinu okolnih zemalja, naših okruženja! Naravno i u Srbiji je identično, možda i gore, s’obzirom na opštu situaciju u državi. Ovo mora biti proces… ka totalnoj promeni sistema, gde će biti bolje i u prosveti…, od jaslica do doktora nauka.
Velika je muka s tim lažnim 5,00 prosekom. Iz nekih predmeta nisu dobri ni za četvorku, pokloni im se četvorka, i usledi pritisak za peticu: kolege kod kojih jesu čista petica, razr. starešina, direktor, pedagog, psiholog, i sam učenik.
Jednom su imali 5,00 i sada treba to nagurati opet, i opet.
Dobijete ćacije, moralno kompromitovane, nezahvalne, zavisne od spoljašnjeg, formalnog uspeha, invalidnih ocena.
I, tako sve više, jer, kad prolazi, hoće sve više njih. Do besmisla, automatizma, sveopšteg pada.
Osim što grli i ljubi decu.
Pa otkad ne smemo da im pružimo ni strogoću, ni ljubav, deca su postala neemoatična, asocijalna. Vudite sada traže baš to što im fali godinama!
Slazem se, u Srbiji je isto. Medjutim, niko, ali bas niko, ne zeli da prizna da se za upis u srednju skolu ne gleda znanje, vec upravo te ocene. Dakle, ma koliko bile nerealne, te ocene su bitne i nece onaj djak sa znanjem i nizom ocenom upisati, vec onaj sa visom ocenom bez obzira na znanje. Pritom, ne sporim da uvek ima ucenika cija ocena opravdava znanje ili neznanje. Uz sve to, deci se prica kako ocena nije merilo znanja, sto i nije, ali i treba objasniti zasto je onda bas ta ocena bitna za upis. Mislim da je svima jasno sta je bitno, sta se trazi, a sta se prica i koliki je nesklad izmedju svega toga.
Zagrljaj i pozdrav da ,ali ljubiti to ne verujem da se radi u srednjoj skoli na relaciji nqstavnik-ucenik/ca.
Sa ostalim se slazem.U moje vreme ne dao ti Bog da ti roditelj bude pozvan na razgovor od strane nastavnika.Sve smo sami resavali.
Zaista ima pritiska nastavnike. Naročito je težak i neprijatan pritisak kolega.Desillo mi se.Dvekoleginice su me zatvorile u jednu prostoriju i na prevaru učinile zajedno da jednoj učenici dam 5,iako sam pod pritiskom oodeljenja već dala 4.Onda su uzele dnevnik i u odlasku rekle:“Nije bilo nikakvog pritiska“!Ostala sam u šoku.I sad dok ovo pišem,knedla mi je u grlu.Shvatila sam da takva drskost postoji.