Последњи дани у Србији донели су сцене које ниједан родитељ не жели да види. Полиција је приводила и хапсила стотине младих људи, а снимци који круже друштвеним мрежама мучни су и тешки за гледање. Међу ухапшенима су готово искључиво средњошколци и студенти који месеци протестују. За сваког родитеља, сцене насиља над младима – без обзира на то да ли је то њихово дете или не – представљају дубоку трауму.
Анатомија родитељског страха
Када родитељ гледа сцене насиља над младима, активира се примитивни инстинкт заштите. Мозак не прави разлику између тога да ли је наше дете директно угрожено или не – еволутивно смо програмирани да свако младо људско биће доживљавамо као потенцијално наше. Овај одговор, иако природан, може да буде психолошки разоран.
Три су кључна процеса који се догађају.
Најпре, физиолошки одговор. Тело нам у тим ситуацијама реагује као да је у непосредној опасности. Срце убрзава, дисање постаје плитко, мишићи се затежу. Ово је одговор „бори се или бежи“ који је био користан нашим прецима, али у модерном свету може изазвати хронични стрес.
Даље, когнитивни хаос. Мисли се врте у круг: „Шта ако је то моје дете?“, „Да ли је безбедно да моје дете иде у школу?“, „Какав свет остављам својој деци?“. Овај унутрашњи дијалог може постати опсесиван и паралишући.
И треће, емоционална олуја. Бес, страх, немоћ, кривица – све се меша у коктел емоција који може бити неподношљив. Многи родитељи осећају кривицу што нису могли да „заштите“ туђу децу, иако објективно нису могли ништа да ураде.
Ипак, наша деца нас посматрају како реагујемо на неправду. Ако се повучемо у приватну сферу док се туђа деца малтретирају, шта им тиме говоримо о вредностима које заиста желимо да негујемо?
А како се све то може рефлектовати на породичну динамику?
Па, на више начина. Иако је младост по природи бунтовна, код нас постоји тај општи став да се увек и по сваку цену треба склонити у своја четири зида кад је ”густо”. Зато родитељи реагују на различите начине, а између осталог се може јавити и хиперпротективност. Могу постати престроги, забрањивати деци да изађу, стално их позивати, тражити да се јављају сваких неколико минута.
Даље, стрес може да наруши основне породичне рутине – оброке, спавање, време проведено заједно.
Када је реч о млађој деци, неки родитељи престају да комуницирају с њима о ситуацији, верујући да их тако „штите“, што може повећати дечију анксиозност.
Стратегије психичког суочавања
Информисана будност – Уместо бежања од информација, фокусирати се на провера чињеница и праћење поузданих извора. Наша деца заслужују родитеље који разумеју шта се дешава око њих.
Трансформација стреса у акцију – Страх и бес су природни када видимо насиље над децом. Уместо да их потискујемо, можемо их усмерити у конструктивну грађанску акцију.
Критички приступ информацијама – Разликовати чињенице од интерпретација, али не да би се повукли, већ да би били ефикаснији у својим реакцијама.
Технике управљања стресом
Очекивано је да сцене које гледамо претходних дана, а које су из дана у дан мучније, узрокују огроман стрес с којим не знамо шта бисмо. Ево неких техника суочавања, наравно, онда када можемо да их применимо.
Технике дисања – Када се осети паника, фокусирати се на споро, дубоко дисање. Удисати на 4, задржати на 4, издисати на 6. Ово активира парасимпатикус и смирује систем.
Гроундинг технике – Користити пет чула да се врати у садашњи тренутак. Набројати пет ствари које видите, четири које чујете, три које можете да дотакнете, две које можете да омиришете, један укус.
Физичка активност – Стрес покреће тело на акцију, па је важно ту енергију усмерити. Шетња, вежбање, чак и кућни послови могу помоћи.
Креативност као излаз – Писање, цртање, музика – било која креативна активност може бити катарзична.
Јачање унутрашње снаге
Фокус на оно што можете контролисати и променити – Уместо да се фокусирате само на велике, системске проблеме, препознајте да и ваш глас и ваша акција могу да допринесу променама. Локалне активности, организовање суседа, мирна окупљања – све то су конкретни начини деловања.
Градња отпора кроз солидарност – Повезивање са другим родитељима који деле исте вредности. Дељење не само страха, већ и одговорности за деловање може мобилисати уместо да паралише.
Ритуали отпора – Стварање свакодневних ритуала који су истовремено и сигурни за породицу и политички значајни – разговор о правди за столом, читање независних медија, учешће у грађанским активностима као породица.
Разговор са децом: Како рећи довољно, а не превише
Један од највећих изазова за родитеље је како да разговарају са децом о ономе што се дешава. Кључ је у томе да се говори истину, али на начин који је прилагођен узрасту детета.
За млађу децу (5-10 година): Користити једноставан језик, фокусирати се на сигурност. „Дешавају се неке ствари у граду које нису лепе, али ти си безбедна/ан са мамом и татом.“
За старију децу (11-15 година): Могу да разумеју комплексније објашњење, али им је потребна уверења да одрасли раде на решавању проблема. Важно је саслушати њихове страхове и питања, о њима дискутовати, поделити своја искуства.
За тинејџере (16+ година): Ово је група која не само да очекује информације, већ активно учествује у свему што се дешава. С њима треба пре свега разговарати о начинима поступања у ризичним ситуацијама, о њиховим законским правима али и обавезама. Њихова срчаност је добра ствар, али их може много и коштати, ако не познају правила.
Коначно, важно је запамтити да је циљ не само да преживимо ову кризу, већ да научимо из ње. Сваки родитељ који се суочава са овим изазовима данас ради на стварању света у коме будуће генерације неће морати да прођу кроз исто.
Сцене које гледамо су тешке, али нису последња реч. У сваком родитељу који се бори да заштити не само своје дете већ и туђу децу, у свакој породици која налази снагу да настави даље, у свакој заједници која се повезује у тешким тренуцима – ту је семе будућности које желимо да видимо.