Наше друштво пролази кроз озбиљну кризу, како полтички тако и психо-емотивно. Дешавања на улицама, а и генерална ситуација могу оставити озбиљне трауме како одраслима тако и деци и младима који сведоче њима, или су њихове диреткне жртве.
“Траума није оно што ти се догодило. Траума је оно што се догодило у теби као резултат онога што ти се догодило”, рекао је др Габор Мате, лекар и светски познати стручњак за трауме. Људска психа не заборавља трауме. Оне ће се испољити на најсуплтијније начине којих многи неће ни бити свесни. Наш психолог и психоаналитичар Александар Контић говорио је недавно о неопходности разговора, о потреби да дозволимо људима да вербализују своје емоције и трауме. Али многи ни не знају како да комуницирају у оваквим ситуацијама, нарочито не са децом и младима. Па да кренемо од тога.
Мала деца предшколског узраста, нису ни психо-емотивно зрела, а најчешће ни вербално оспособљена да причају о емоцијама. Родитељи мисле да, ако дете не спомиње неки негативан догађај, да то значи да је “све у реду”. Али напротив, то је ситуација у којој не желимо да оставимо дете. Ако детету нико није понудио да прича о догађају и осећањима које је он произвео у детету, оно ће их потиснути дубоко у себе, јер не зна како да се избори са њима.
„Неизражене емоције никада неће умрети. Оне су живе сахрањене и касније ће избити на видело на ружније начине.“, говорио је Сигмунд Фројд. Можда је на ово мислио психолог Контић када је рекао да „многе жртве несвесно постану агресори, нарочито када су деца у питању“. Мало дете, па чак ни оно у почетним разредима основне школе, неће рећи “хеј мама/тата, хајде да причамо о овоме што се десило данас/јуче”. Ово су управо речи које треба да изговоре родитељи.
Промене у понашању детета после трауматичног искуства су очекиване. Могуће је да дете које је прерасло пелене, почне да се пишки у гаће. Можда ће тражити ваше присуство много више него раније, нарочито пред спавање. Могуће је да ће се бојати ствари којих се није бојало раније (мрака, на пример). Могуће је да се затвори у себе, а можда им се преференције хране промене. Не игноришите овакве промене и не срамотите ваше дете (због мокрења, или страха, или тражења пажње) речима “велики си дечак/девојчица” или „раније ниси таква била”.
Није битно да ли дете има 3, 7 или 17 година, као родитељ треба да иницирате причу о догађајима и траумама које је ваше дете претрпело. Емпатија је један начин да помогнемо и деци (и одраслима) да лакше превазиђу своје трауме.
Пример комуникације са малим дететом:
Родитељ: „Желим да причам са тобом о ономе што си видео/чуо/доживео данас. Данас само били нa _________ (месту). Тамо си видео да су се неки људи ударали друге. Како си се осећао?
„Не очекујте да дете зна да именује емоције, нарочито ако пре тога нисте радили са њим/њом на емотивној писмености. Наставите даље са питањима типа “Јеси ли се можда уплашио?”. Шта год дете рекло, прихватите ту емоцију. “Разумем да си уплашио. У реду је. Јеси помислио да можда може да дође да удара тебе или маму и тату?” Дајте му осећај безбрижности, не негирајте емоције, загрлите дете или му барем понудите загрљај. „То је био веома страшно видети/чути/доживети и сл. за малог дечака /малу девојчицу као ти“. Питајте га шта можете да урадите да му помогнете да се осећа боље и немојте се изненадити одговорима.
Тинејџери имају вербалну способност да започну разговор са вама као и зрелост. Да ли ће, зависи од тога какав однос имате са њима. Ако сте им до сада “држали предавања” “солили памет” и нисте били емпатични, тешко је очекивати да ће се отворити пред вама. Најбоље је ипак да ви као родитељи иницирате овакав разговор. Али не обраћајте му се као да се спремате да га грдите, него покажите да желите да му помогнете. „Желим да чујем како си после онога што се десило. Када можемо попричати?“ би биле речи које можете користити.
Тинејџера исто као и мало дете треба охрабрити да опише све сто осећа у себи, и физичку бол у телу као и емоције које гаји према полицији/другом лицу због насиља које је видео или доживео. Дозволите му да буде бесно, тужно, разочарано, али га осигурајте, да га волите, да га прихватате без обзира на све. “У реду је да сада осећаш бес према…” Разумем да си…. “. И немојте да мислите да вашем тинејџеру неће пријати да га родитељ загрли! Грљење има антидепресивно дејство.
Без изузетка избегавајте речи типа “није то ништа”, “па шта”, “биће боље”, “па није било тако страшно” ,“зашто сте били ту/радили то”, “није требало тамо да идеш / то да кажеш…” Ово је сушта супротност емпатији и облик је психолошке манипулације.
Исто тако, без обзира на узраст, реците детету да кад год осећа потребу може доћи код вас и причати са вама. Али му реците да ћете и сами проверавати с времена на време и питати га како се осећа. И не заборавите онда да то и урадите.
Емпатија није рецепт за колач, толико грама емпатије на толико грама туге/беса/радости. Емпатија нису само речи, она долази дубоко из душе.
Лако је бити емпатичан када се слажете са другом особом. Али прави тест емпатије долази баш у тренуцима када се ваше емоције разликују од емоција друге особе. Тада треба да се подсетите ситуације када сте ви имали сличну или исту реакцију. Сетити се тог догађаја и осећаја страха/туге/разочарења/радости које сте имали. То је управо оно што особа пред вама осећа и њој треба разумевање.
Оно што сам научила кроз сопствену дугогодишњу терапију (која ми је била потребна управо због озбиљних траума) је да емпатију могу пружити они који су је истински доживели. Ја сам је доживела управо на терапији. На жалост, већина родитеља данас је одрасла без емпатије. Ипак, желим да верујем да постоји барем 5-10% људи у овој земљи који су је истински доживели. Надам се да они могу предати даље штафету емпатије и својој деци, а и другима око себе, па они даље. А онима који нису били ове среће кажем покушајте најбоље што знате и умете. Вредност коју овај чин носи је немерљива је за ваше дете (а и одраслу особу). Трудила сам се овим текстом да вам помогнем у овом подухвату.
„Траума није само оно што ти се десило, него и оно што ти се није десило“ каже психотерапеут Никол ЛеПера, позната по свом холистичком приступу лечењу траума. Ту спадају и ситуације када нема ко да те чује и разуме, а потребно ти је. Управо емпатијом доприносимо да не дође до овога, да се друга особа осети виђеном, саслушаном, схваћеном. За ментално здравље особе то је од преломне важности. А код деце овакав приступ драстично смањује могућност да оно касније постане агресор.
Емпатијом стварамо здрвији однос са својом децом и другим одраслим особама. Тиме градимо и здравије друштво.
Аутор: Лидија Смирнов – педагог и проф. енглеског језика