Просветна занимања све теже налазе своје место међу жељама и плановима младих. Факултети педагошке оријентације годинама уназад бележе пад уписаних студената, док се на конкурсима за наставничке позиције у школама не појављују стручни, квалификовани кандидати – нарочито за предмете попут математике, физике, хемије, информатике, а понекад, мада све чешће, и српског језика, географије, биологије…
Ситуација је упозоравајућа, а узрок се не може тражити у апстрактним анализама. Главни разлог је јасан, опипљив и поразан – понижавајуће ниске плате.
У структури јавног сектора, просветне зараде су при дну лествице. Када се упореде са примањима у привредном сектору, у местима попут Бора, где су плате готово достигле европски праг, плата професора делује гротескно скромно. Треба имати у виду да су у таквим местима и цене становања, некретнина и свакодневних потрепштина веће него у другим. И да су, дакле, просветари у таквим градовима сиромашнији чак и од својих колега у другим срединама.
Чести коментари из публике – „има и оних који зарађују мање“, „не ради се због новца“, „љубав према послу је најважнија“ – заправо скривају јефтину демагогију и дубоко непоштовање према интелектуалном раду. Ту спада и оно: „ко год неће да ради, има замену“ или још екстремније: „Нећеш да радиш – има ко хоће!“. Наравно, кажу на то наставници, али каква је та замена? Је ли стручна, а ако и јесте – је ли довољно квалитетна? Или је важно само попунити број и убацити „свог човека“?
Често се намерно и тенденциозно заборавља да наставник није монах и верски мисионар, већ професионалац који живи од свога рада.
Наравно, има и међу наставницима оних који оваквим флоскулама прикривају своје незнање и нерад. Или се смишљено удварају „структурама“ ван школе, притом добро финансијски заштићени платама супружника. Као, „није важно знање, није важна плата, важно је да стварамо добре људе“. При чему, дефиниције за то – шта је добар човек – нема. Одговорни родитељи не наседају на ову демагогију. Али, колико има одговорних родитеља, оних који нису пристрасни? Родитељи, а посебно ученици, нису добра варијанта за кадровску селекцију наставника у школи. Нема ничег лакшег него „радовати се дражесним несташлуцима“ и поделити високе оцене за незнање, а после рећи да су ученици на проверама били „збуњени“.
Често се, такође, чује: „Можете ви да тражите колико хоћете, пара у буџету нема!“ Онда, након тога, обично следи реченица: „Да би се вама дало, од некога мора да се узме. Шта хоћете, да се узме од здравства, војске, полиције да бисте ви имали?“ Наравно, ове речи никако не звуче као демагогија, и немају за циљ да међусобно супротставе наставнике са осталим буџетским корисницима. Али, мора се приметити, основна намена пара прикупљених од пореских обвезника су улагања у здравство, војску, полицију, субвенције пољопривреди, државну администрацију и – просвету. То су приоритети. Остала издвајања ипак то не могу бити. Да ли се из буџета, осим за ове намене, понекад приоритетно, издваја новац и за друге потребе? Да ли постоје пројекти и манифестације од којих највише користи имају рецимо приватне компаније па би, онда, логично било да оне те пројекте и финансирају? А не да то чине сви порески обвезници? Поштен човек рекао би сушту истину – да ово не постоји и да су оваква питања злонамерна.
У неким далеким земљама постоји чудан обичај да појединци и њихове компаније, баш у пословању са буџетским средствима, и без јавног надметања, за кратко време остваре огромне профите. Шта је онда са парама за остале буџетске кориснике? Они су, кажу тамо, на тим далеким дестинацијама, само просветни радници. Навикли да трпе, да се жртвују, а тако дивне навике и традиције не треба мењати. Такви обичаји, на срећу, код нас не постоје, нити је то могуће. У тим истим далеким земљама постоје предања по којима онај ко дође на руководеће место у некој школи то не чини зато што жели да крунише своје професионалне успехе, нити да истражи своје организационе способности, него да за кратко време, „уграђујући“ се у разне пројекте „за добробит школе“, заради што већи новац. Далеке земље, чудни обичаји, и боље је да остану што даље.
Да се вратимо нашим просторима. Ако се већ признаје да државне агенције и канцеларије, рецимо, не могу без добро плаћених стручњака јер „стручност кошта“, зашто се онда наставници третирају као јефтина радна снага? Шта је репер за вредновање једног професора – број часова, број ученика, број папира које мора да попуни, или резултати које постиже у раду са ученицима? Ако желимо образовање по европским стандардима, онда и наставничке плате ваљда треба да буду у складу са тим стандардима. У већини развијених земаља, просветне плате су изнад државног просека (негде, као у Луксембургу, Швајцарској, па и деловима Немачке, значајно изнад просека) што показује да тамо образовање није трошак, већ инвестиција.
Овоме треба додати и старосну структуру наставничког кадра у јавном сектору, много наставника има више од 50 година, што значи да просвети за неколико година прети кадровска криза. У приватном школству су плате веће, самим тим и посао је, поготову за младе, амбициозне људе, привлачнији, али је приватни сектор још увек, нарочито када је реч о основним школама, занемарљиво мали у односу на државне школе.
Наши грађани су, генерално, сиромашни, оправдано се поставља питање – ко би уопште могао да плати школовање детета у приватној школи? Уз то, чињеница је да је јавни образовни сектор код нас и по квалитету, са свим својим проблемима и беспарицом, још увек знатно „јачи“ од приватног. У развијеним земљама није тако, али треба знати да тамо појам „приватно“, када је реч о школству, не значи оно што ми обично подразумевамо. Тамо су реномиране школе и врхунски универзитети углавном приватне, али непрофитне установе.
У Србији се за наставнике и даље користи појам „просветни радник“, термин који је у социјализму имао јасно значење и тежину. Подразумевао је и известан понос и достојанство у држави радничке класе. Данас, тај израз више звучи као реликт прошлости који можда није случајан када је реч о образовању. Нико не користи термине попут „правни радник“, „менаџерски радник“, „политички радник“ или „економски радник“, јер би деловали анахроно, чак комично. Ипак, за људе који образују читаве генерације, друштво није нашло ни нови назив ни ново поштовање.
Посебан проблем јесте и начин на који просветари исказују своје незадовољство. Штрајк, као најчешћи облик отпора, не производи жељени ефекат. Заправо је контраефекат много већи. У условима безбедносне несигурности, слабих синдиката или „синдиката“ и минималне заштите, штрајком се постиже само једно – додатно урушавање ауторитета и срозавање већ руинираних критеријума вредновања и оцењивања ученичког рада. Одбијање од плате, осуде из медија, политичка манипулација, презир дела родитеља, ненадокнадиви губици у настави, додатно оптерећење послу лојалних колега – све то постаје последица, док конкретних резултата нема. Уместо борбе за системске промене, штрајк се претвара у симболичан чин самопонижења. Просвета дефинитивно мора да нађе другачије методе борбе које неће угрозити саму бит професије.
Можда би медијска и кампања путем друштвених мрежа, али добро осмишљена, одговорна, аргументована, широј публици занимљива – дала боље резултате? Наставницима, као интелектуалцима, креативност не би требало да је страна.
А онда, крајње је време да се постави кључно питање: колико кошта знање? Не демагошки, декларативно, у фразама, већ у реалним категоријама, у односу према професији која гради будућност. Јер наставник који не може достојанствено, и са пуно самопоуздања (што новац неминовно пружа), да живи од свог рада, постаје симбол нестабилног друштва. И док се свуда траже иновације, дигитализација, вештачка интелигенција и модернизација, темељ сваког система остаје исти – симболично је то још увек човек пред таблом, са књигом у руци и вером да знање мења свет.
Ако њега не платимо како треба, не треба се чудити што нам будућност наговештава стрепњу и неизвесност. Нажалост, не ону слатку…
Аутор: Милан Станковић, проф. српског језика и књижевности из Бора