Једна мама на свом Фејзбук профилу поделила је искуство које је прошла кад је одлучила да својој једанаестогодишњој девојчици купи мобилни телефон, а убрзо потом и да јој га ипак одузме. Како је донела такву одлуку, због чега и шта се променило?
Цео текст Бојане Свалине, Ленине маме, преносимо у наставку. Можда ће неком бити од користи. Заправо, сигурни смо да хоће.
”Лени је за 11. рођендан пре 4 месеца добила свој мобилни телефон. До тада се користила мојим кад је то било потребно или кад би хтела нешто да погледа што је занима. Хтела бих овде да изнесем запажање као родитељ гледе тога како је њен мобилни телефон утицао на наш однос и њен живот. Притом треба узети у обзир то да Лени улази у пубертет и да се наравно и њене потребе и понашање мењају, па није само телефон разлог промене понашања, али је у великој мери допринео томе.
Док није имала телефон, Лени је била дете које је уживало да буде напољу, стално је шетала, играла се, скакала у трамбулини, била са псима и мачкама и уживала у свом детињству. Откад је добила телефон једва је чекала да га се дохвати, те је све радила површно и на брзину само да би што пре узела телефон у руке. Престала је да излази напоље под изговором да јој је вруће, да нема друге деце, да ће касније и сл. Тачније, није престала, али више није имала импулс сама то да чини, него бих јој увек ја говорила да остави телефон и наравно да јој то није било право, као што ни мени није било право да то уопште треба да радим.
Себе сам почела да хватам како контролишем њено време на телефону и како је опомињем да га остави, а то ми се нимало није свиђало, нити желим да комуникација између мог детета и мене иде у том смеру. Ја сам њена мајка, а не контролор њеног времена.
Покушавала сам разне стратегије да она сама нађе начин у ком ће телефон користити, а не да он користи њу, њен мозак и њено време. На крају сам схватила да није довољно зрела да се одупре магнетизму званом мобилни телефон и да ће то нарушити њено здравље, понашање, наш однос, те да такво стање не води њен живот у добром смеру.
До даљњег је телефон угашен, а Лени је постала опет дете. Смеје се, никад јој није досадно, иде напоље, чита књиге, дружи се, кува, игра, суделује у кућним пословима, весела је, креативна и добре воље.
Сматрам да не треба бити искључив, али да све треба доћи у своје време и у свему треба да постоје границе. Наша Лени са 11 година није зрела да поседује мобилни телефон, јер уместо да она конзумира њега, он конзумира њено детињство. Можда неко друго дете јесте, али гледајући децу око себе, нисам још наишла на тај пример. Из тог разлога и пишем овај пост, јер можда ће неком послужити.
Увели смо деци телефоне, а заборављамо да смо ми одрасли без њих. Деци требају друга деца, треба им кретање, играње, креативност, а не гледање у екран.
Добиће Лени опет телефон, али на начин да ће бити већину дана угашен до доба кад га сме укључити и користити. Неће га имати на читав дан, све док не дође време да он буде додатак животу, а не крадљивац живота.
Ово је искуство са мојим дететом, пардон децом, јер смо и са Еном имали сличан изазов у том узрасту, те смо и то успешно решили на сличан начин. Кроз та два лична примера, као и кроз многу другу децу својих пријатеља, познаника и клијената, створила сам став да дати детету гаџете значи одузети му детињство. За све треба доћи право време, што се мене тиче, јер у противном штета је далеко већа него корист.”