Jedna mama na svom Fejzbuk profilu podelila je iskustvo koje je prošla kad je odlučila da svojoj jedanaestogodišnjoj devojčici kupi mobilni telefon, a ubrzo potom i da joj ga ipak oduzme. Kako je donela takvu odluku, zbog čega i šta se promenilo?
Ceo tekst Bojane Svaline, Lenine mame, prenosimo u nastavku. Možda će nekom biti od koristi. Zapravo, sigurni smo da hoće.
”Leni je za 11. rođendan pre 4 meseca dobila svoj mobilni telefon. Do tada se koristila mojim kad je to bilo potrebno ili kad bi htela nešto da pogleda što je zanima. Htela bih ovde da iznesem zapažanje kao roditelj glede toga kako je njen mobilni telefon uticao na naš odnos i njen život. Pritom treba uzeti u obzir to da Leni ulazi u pubertet i da se naravno i njene potrebe i ponašanje menjaju, pa nije samo telefon razlog promene ponašanja, ali je u velikoj meri doprineo tome.
Dok nije imala telefon, Leni je bila dete koje je uživalo da bude napolju, stalno je šetala, igrala se, skakala u trambulini, bila sa psima i mačkama i uživala u svom detinjstvu. Otkad je dobila telefon jedva je čekala da ga se dohvati, te je sve radila površno i na brzinu samo da bi što pre uzela telefon u ruke. Prestala je da izlazi napolje pod izgovorom da joj je vruće, da nema druge dece, da će kasnije i sl. Tačnije, nije prestala, ali više nije imala impuls sama to da čini, nego bih joj uvek ja govorila da ostavi telefon i naravno da joj to nije bilo pravo, kao što ni meni nije bilo pravo da to uopšte treba da radim.
Sebe sam počela da hvatam kako kontrolišem njeno vreme na telefonu i kako je opominjem da ga ostavi, a to mi se nimalo nije sviđalo, niti želim da komunikacija između mog deteta i mene ide u tom smeru. Ja sam njena majka, a ne kontrolor njenog vremena.
Pokušavala sam razne strategije da ona sama nađe način u kom će telefon koristiti, a ne da on koristi nju, njen mozak i njeno vreme. Na kraju sam shvatila da nije dovoljno zrela da se odupre magnetizmu zvanom mobilni telefon i da će to narušiti njeno zdravlje, ponašanje, naš odnos, te da takvo stanje ne vodi njen život u dobrom smeru.
Do daljnjeg je telefon ugašen, a Leni je postala opet dete. Smeje se, nikad joj nije dosadno, ide napolje, čita knjige, druži se, kuva, igra, sudeluje u kućnim poslovima, vesela je, kreativna i dobre volje.
Smatram da ne treba biti isključiv, ali da sve treba doći u svoje vreme i u svemu treba da postoje granice. Naša Leni sa 11 godina nije zrela da poseduje mobilni telefon, jer umesto da ona konzumira njega, on konzumira njeno detinjstvo. Možda neko drugo dete jeste, ali gledajući decu oko sebe, nisam još naišla na taj primer. Iz tog razloga i pišem ovaj post, jer možda će nekom poslužiti.
Uveli smo deci telefone, a zaboravljamo da smo mi odrasli bez njih. Deci trebaju druga deca, treba im kretanje, igranje, kreativnost, a ne gledanje u ekran.
Dobiće Leni opet telefon, ali na način da će biti većinu dana ugašen do doba kad ga sme uključiti i koristiti. Neće ga imati na čitav dan, sve dok ne dođe vreme da on bude dodatak životu, a ne kradljivac života.
Ovo je iskustvo sa mojim detetom, pardon decom, jer smo i sa Enom imali sličan izazov u tom uzrastu, te smo i to uspešno rešili na sličan način. Kroz ta dva lična primera, kao i kroz mnogu drugu decu svojih prijatelja, poznanika i klijenata, stvorila sam stav da dati detetu gadžete znači oduzeti mu detinjstvo. Za sve treba doći pravo vreme, što se mene tiče, jer u protivnom šteta je daleko veća nego korist.”