Никада у историји није постојала толика количина звукова и слика доступних једним покретом прста – и никада није било теже пронаћи оно што заиста вреди.
У времену када се културна понуда мери терабајтима, а пажња ученика секундама, питање укуса постаје питање опстанка – како културе и уметности, тако и елементарног људског достојанства. Данашња омладина одраста у естетском пејзажу који је фрагментаран, бучан и често лишен дубље вредносне унутрашње основе. Многи продукти популарне културе које свакодневно конзумирају немају никакву вредносну потпору – ни уметничку, ни моралну, ни историјску. Кич, а често и оно испод њега, постаје доминантан језик забаве. У том језику нема места за суптилност, иронију, интроспективну тугу или фину лирику – све се своди на тренутни импулс, визуелни и звучни шок, или патетичну емотивну хиперпродукцију.
То није искључива кривица младих. Реч је о системском пропусту – последици вишедеценијске небриге друштва и културне политике да негује критеријуме, образује публику и усмерава је ка делима која оплемењују. Када се деценијама не улаже у уметничко образовање и културну инфраструктуру, укус се препушта тржишту, а тржиште се готово увек нагиње ка ономе што је брзо, јефтино и лако пробављиво.
А историја нас учи да популарна култура може бити управо супротно – снажна, иновативна, естетски висока и друштвено ангажована. Погледајмо само Битлсе – музичку групу која је радикално променила звук популарне музике, али и пресудно утицала на моду, језик, друштвене ставове, па и политику. Рекло би се чак – револуционарно.
Или ранији jazz age у Америци, који је донео нову слободу израза, обликовао идентитет целе генерације и инспирисао књижевнике попут Ф. Скота Фицџералда.
Beat покрет педесетих и шездесетих, оличен у делу Џека Керуака, Алена Гинзберга и Лоренса Ферлингетија, показао је како се из контракултуре рађају нова естетска и духовна мерила.
Поп арт Ендија Ворхола разоткрио је потрошачку културу кроз иронију и естетску игру, доказујући да и таква критика друштва може бити масовно разумљива.
Таква дела и покрети сведоче да популарна култура не мора бити супротност уметности – она то постаје тек када се лиши унутрашње аутентичности и кад јој једини циљ постане продаја. Учионица ту има непроцењиву улогу: она може да покаже ученицима да постоји другачији хоризонт од онога што им алгоритми свакодневно сервирају. Да није све што је комерцијално и тренутно популарно уједно и вредно.
Задатак наставника, нарочито оног који предаје старијим разредима и средњошколцима, између осталог, јесте да буде водич кроз културну џунглу – да издвоји бисере из гомиле шљунка, да покаже зашто је глас Еле Фицџералд једнако свеж и данас, зашто су стихови Арсена Дедића, Ђорђа Балашевића, Џонија Штулића, Душка Трифуновића и Милана Младеновића лек против баналности, зашто екранизација романа „Убити птицу ругалицу“ (Харпер Ли) не губи снагу ни пред најновијом филмском технологијом. Зашто су филмови Вудија Алена, осим што су духовити и шармантни на посебан начин, и једна врста интелектуалне игре. Зашто филмови Стенлија Кјубрика представљају дубока и филозофска, често непријатна, питања о људској природи и њеној амбивалентности. У чему је снага Форманове „Косе“, шта данашњи редитељи дугују старим мајсторима попут Хичкока, шта значи добра екранизација неког књижевног дела. И може ли филм, као другачија уметност, да надмаши књижевни предложак. Зашто модеран, савремен приступ некој Шекспировој драми у позоришту не мора да значи да Хамлет буде у фармеркама.
Да их макар усмери да разликују носталгију од патетике, сету од разуздане испразности, поетску и филозофску дубину од јефтине фразе.
Да их кроз приступ неком уметничком делу подстакне не само на репродуковање, већ и размишљање, преиспитивање, дијалог са предрасудама, полемику.
Јер када млади развију осећај за лепо, дубоко, истинито и вредно, они постају отпорнији на естетске обмане. А тада популарна култура престаје да буде пука забава и постаје оно што је у својим најбољим тренуцима одувек била – покретач промене, ветар који оплемењује и простор сусрета уметности и живота.
Милан Станковић