Унук ме јуче први пут позвао телефоном. Рекао је: „Баба, дођи одмах да гледамо цртаће.“ Нисам отишла јер имам вирус, па ми је било пусто. Данас сам срећна јер је постао велики. И… пријатно је знати да некоме недостајеш.
Прошлог викенда сам сликала унуку испред витража суботичке синагоге. Сада је имам заувек сачувану у светлу шареног пауновог пера.
Ове недеље је мирисао багрем и јасмин. Пили смо кафу испод црвене руже. Све три трешње су родиле. Једној фали само неколико дана. Јагоде су крупне и румене. Ове године су нам баш професионалне. Смејемо се. У нашој агрономији рађа шта хоће и кад хоће, али не одустајемо.
Јутрос смо наложили ватру да се не јежимо по кући, па псујемо глупи мај, кишу и наранџасти метеоаларм.
Муж је у куповини потрефио јогурт који волим. Доручкујемо паленту иако сам нудила листиће које сам коначно научила да правим, али се одустало јер ће ручак бити довољно тежак.
Отварам ново паковање трулекс крпа. Задовољна сам јер ни једна није плава. Не могу да поднесем ништа плаво у кући. Перем судове, само два тањира и шерпица. Кувам кафу и седам на своје место. Испред је зелено и бујно. Узимам по навици даљински и осетим како ме је опекао. Нећу укључити ТВ. Нећу никога пустити у кућу. Бар још мало, бар до вечерас.
Тамо су бес, свађа и жуч. Из екрана извиру увреде и простаклук. Лаж и нечаст. Тамо су они којима никада није доста. Који су сваку кожу урачунали у калкулацију. Викаће да ми објасне како све раде због мене. Мрштиће се јер не верујем. Вређаће ме. Видећу два лица једне истине. Нервираћу се и настављати. Уплитати у паучину коју плету. Радићу управо оно што они хоће. Зато одустајем. Крећем у кухињу и кажем преко рамена, чисто да им не останем дужна: колико вам још треба…
Данас је субота. Далеко је до понедељка. Вадим месо за сарму, расецам везе листине, бришем плочу новом жутом трулекс крпом и не дам свој мали живот. Ако га заборавим, нећу више имати снаге да се борим.
Аутор: Биљана Васић