– Има тај један цитат из „Сплеткарења са сопственом душом“, је л’ се сећаш? Нешто као „Јао нама који смо изашли ван себе и мрзнемо се напољу.“ Знаш на шта мислим?
Повуче дим, издува и каже тихо: Знам.
Само су разговори са Лилом могли да буду тако једноставни и дубоки. Нисмо се никад дружиле свакодневно, као што је било другарица, али сваки наш сусрет имао је неко значење, смисао од ког не можеш да побегнеш.
– Ја сад не знам шта да радим, знаш? Глупо ми је што то ТЕБИ причам… – уздахнула сам и устала с терасе, као да донесем неко мезе, пиво, не знам ни ја шта, само да се не суочим са њеним погледом.
Лила је изгубила мужа са 33 године. Од шест година у браку, две су појеле хемиотерапије, операције и конзилијуми. Нису стигли да се посвађају као сви остали парови око кредита или васпитања деце, да оду породично на море или проводе лења суботња јутра у изнајмљеној кући у улици поред пијаце. Све им се слило и стисло у тих шест година, па је иронично – њихов прекратак заједнички живот имао више животности него нечији деценијски бракови.
Сад смо обе имале по 37, њена старија ћерка је ишла у други разред са мојим млађим сином, делиле смо решења за домаће задатке и успутне саосећајне погледе на родитељским састанцима. Иако смо се знале целог живота, нисмо никако стизале да се виђамо често – свако је дружење било лековито.
– Не могу да се отмем осећају да се увек ја теби нешто жалим. Како имаш стрпљења уопште да слушаш после…? – ућутала сам.
– После свега, мислиш? Можда баш зато. Теби је потребно да те неко саслуша, ја умем да слушам и нема шта да се оптерећујеш и размишљаш како ја и шта ја. Пријатељице смо, зар не?
Насмешила сам се, Лила је увек у праву, али и ако није у праву, шта да кажеш удовици која тако храбро гази кроз живот? Само једном сам је видела да плаче, на сахрани – и то је било то. Сви смо се у њеном друштву држали подједнако чврсто, јер – ако је она јака и може да прича о Јовану као да је отишао на дужи службени пут, ко смо ми да будемо слаби, зар не?
Ал’ било је тешко живети живот, имати „обичан“ проблем, јер ништа није било довољно велико и стварно у поређењу са њиховом љубављу, њиховом срећом и несрећом. Због тога су се многи „извукли“ и престали да се виђају са Лилом. Најпре, да јој „не сметају“, „да не досађују“, а онда јер после неког времена нису знали како да је позову, о чему с њом да причају.
– Има тај један цитат из „Сплеткарења са сопственом душом“, је л’ се сећаш? Нешто као „Јао нама који смо изашли ван себе и мрзнемо се напољу.“ Знаш на шта мислим?
Повуче дим, издува и каже тихо: Знам.
– Али ти делујеш тако присутно. Као да си у сваком тренутку у својој кожи. Јеси ли?
– Како кад. Понекад и ја изађем мало ван себе, али сам научила од Јована да је комотније и паметније да си унутра. У ствари, није то само због Јована. – поново је повукла дим, смирено, најсмиреније на свету. – Све се то сложило оног лета пред другу операцију, знаш? Прогнозе су биле добре, лекари као и увек уздржани, али ми смо се по први пут суочили с тим да можда ипак не оздрави. Било је застрашујуће, као да су испред тебе одједном сви зликовци из хорор филмова које си гледао као дете и да немаш куд. И онда је он рекао: „Нећемо да се плашимо док се не догоди. То је глупо.“ Свесно смо изабрали живот. Знам да звучи као клише из сентименталних филмова, али и то је боље од хорора, зар не?
– Лила, како можеш да причаш мирно о томе? Знам да су прошле године, али…
– Нема то везе с годинама, мали. Ако живиш живиш. Ако се плашиш, не живиш. То је суштина. Разумем ја тебе, мука ти је од шефа, гомилају се рачуни, сви причају о скупоћи, учитељица те зове само да се жали на дететово понашање. Све то лако може да те састави и сложи, али питање је докле мислиш да те други слажу. Шта ти можеш да урадиш да све то промениш? Ти мислиш да ништа од тебе не зависи, али све од тебе зависи. Не гледај ме тако. Није од Јована и мене зависило хоће ли да победи рак, али како ћемо да се боримо и како ћу ја с тим да живим – е то је било само у нашој, у мојој моћи.
– Јао нама… Нема јао.
– Нема јао.
Проблем је био у томе што кад Лила изађе на врата, сви страхови као да уђу унутра. Она ме освести, ал’ ја брзо заборавим – чим запишти тајмер на рерни, стигне мејл од клијента који би „само ово ако може да се промени“, чим се муж завали у фотељи и неуморно скролује на телефону. Лакше ми је да идем поред живота него да га хватам и терам страхове напоље. За то треба да имаш срце – да се посвађаш, да се заузмеш, да знаш шта хоћеш и због чега се „бусаш у груди“. Лакше је да се правиш да је све у реду.
– Лила.
– Немаш времена, мали. Ал’ нема ту шта ја да ти причам. Ако се мрзнеш, онда си напољу. Врати се себи. Колико год да је тешко да се вратиш, сети се – унутра је топло.
– Нема више јао.
