Моја бака је живела код нас задњих пет година свог живота. Нико се постављало питање да ли је то најбоље, једноставно се десило, као што се у српским кућама много шта дешава: без разговора, без договора, по некаквом неизреченом закону који сви познајемо, а који нико није записао.
Мама је устајала у шест да је опере и пресвуче пре одласка на посао. Враћала се у два, мењала јој пелене, кувала посебно, без соли, мекано. Увече би седела крај ње и гледала серије које ниједна од њих две није волела, али бака је тако заспивала. Пет година. Без слободних викенда, без годишњег одмора који није био препун стреса и гриже савести.
Када сам је једном питала како то подноси, рекла је само: ”Шта друго могу?”
И то је то. Подразумевало се да дете треба да одустане од свог живота и своје деце на пет, десет или колико год година да је потребно.
Али ја гледам пријатеље који се сад налазе у тој истој тачки — између мајке која не препознаје лица и посла који не чека, између деце која имају домаћи задатак и оца коме треба свакодневна нега — и видим нешто што се зове исцрпљеност, а проглашава се дужношћу. Видим људе који не спавају довољно и који се стиде што им уопште пада на памет да би могло другачије. Видим жене, углавном жене, које су узеле на себе цео терет јер су то оне које остају.
И онда, ако и помислиш да урадиш другачије, долази осуда. Комшиница која каже „нећеш ваљда мајку у дом?” Фамилија која ћути, али ћутњом говори много. Она сама која ноћу лежи и пита се да ли је лоша особа јер осећа да не може више.
Старачки дом у Србији носи такав терет симболике да га је тешко сагледати као оно што објективно јесте — установа с негом, особљем, протоколом. Уместо тога, он је метафора за напуштање. За нељубав. За крај. Можда је то због тога што постоје лоши домови, што постоје места где се не живи, него преживљава. Али, то чак и није тема код нас. ”Сместити”, ”оставити”, ”послати” родитеља у дом, па макар он био и хотел с пет звездица, сматра се последњом, највећом издајом. И саме те речи с почетка претходне реченице на то асоцирају. Нико неће рећи – преселио се у дом за старе, него, уместо тога – послали су га у дом.
А опет: зар није напуштање и то кад неко живи у твојој кући а ти га не видиш заиста? Јер су те обавезе и притисак, свакодневни избори између тога шта је важније – родитељ или рођено дете, апсолутно самлели? Зар није напуштање исцрпети се до тачке кад си с њим физички, али одавно негде другде?
Не постоји одговор који не боли. Не постоји избор који је апсолутно једини исправан. Постоји само човек који доноси одлуку с оним чим располаже — временом, снагом, новцем, ситуацијом — и који за ту одлуку не би смео да се стиди онолико колико му средина налаже.
Право питање не би требало да буде ко шта дугује коме, већ шта значи бринути се о некоме. Да ли је брига обавезно присутност? Да ли је љубав обавезно жртва? Да ли неко ко је превезен у институцију где је стручно збринут, да ли је он заиста остављен — или га је оставила она прича коју смо наследили и која нам не оставља могућност да бирамо и да за свој избор не будемо осуђени?