– Лезите овде, Сања. Све је у реду. Опустите се. Све је у реду. Зашто сте тако уплашени? Трудноћа је дивно стање за једну жену.
Докторка је имала благи глас, нежне црте лица и мекане руке. На моменте јој се чинило да је дошла код тетке на преглед, а не код гинеколога. Све је већ знала. Осећала је то по чудном осећају који је преплавио цело њено тело. Трудна је.
– Нема шансе, па пазили смо. – рекао је и није се више јавио.
Ништа није било као што јој је њена сестра описивала кад је била трудна. Ни све оне силне блогерке што се на Инстаграму пренемажу од среће са својим трудничким стомацима. Све је одједном постало лажно.
Почело је са мучнинама, са појачаним мирисима. Све ју је опседало. Кафа, јаја за доручак, чак и мирис омекшивача кад отвори ормар ујутро да се обуче за посао. У градском превозу би обавезно заспала. Једном или двапут климнула јој је глава и у канцеларији. Грло јој је горело од горушице.
– Немогуће је да већ све то осећаш, Сања – рекла јој је сестра преко телефона. – Јеси ли била код гинеколога? Не врдај ми, неко правац лекару, чујеш?! Мораш да се провериш, је л’ чујеш?! Није то кијавица!
Није то кијавица, већ трудноћа. Родићу дете. С том мишљу Сања је легла у кревет. С том мишљу се будила. Али није смела да оде гинекологу. Кад оде, кад јој потврди, онда ће све бити стварно. И дете и то што је оставио.
Ипак, тог јутра седела је у чекаоници и гутала кнедле.
– То је то, Сања. Осам недеља сте трудни. Лабораторијске анализе потврђују дијагнозу поуздано. Честитам, постаћете мајка. – докторка је осмехом омиљене тетке потврдила Сањине страхове. – Немојте ништа бринути. Ви сте млади, нема разлога за страх. Ниште не брините. Биће све у реду.
Срце јој је затрперило до утрнулости. Постаће мајка.
– Сваки пут кад одем на контролу боду ме, узимају крв, носим урин у бочици, мере ми притисак, килограме. Где су се денули они инстаграмски поетични прикази трудноће, сад, а? – послала је сестри поруку. – То је чиста биологија. И физиологија ако баш хоћеш. Као и та твоја мрзовоља. То су само хормони. – одговорила би јој сестра.
Сањи је све ишло на живце, поготово што је изједначавају са рингишпилом хормона. Од тренутка кад је урадила тест за трудноћу и отишла лекару осећала је као да ју је неко без њене воље сместио у брзи воз и како се сад вози у једном правцу без шансе за повратак.
Трудноћа је дивно стање. Једва чекам да загрлим своју бебу. Најлепше на свету је бити мајка.
Са свих страна стизале су идиличне слике трудноће и родитељства, од којих јој се вртело у глави. Ритам повраћања јој је заменио ритам оброка. Уместо да једе три пута дневно, повраћала је ујутро, у подне, увече. Грашке зноја окупале би јој чело и цела леђа. Увече, кад легне у кревет, осећала би као да тоне у душеку, као да никад више неће дотаћи тло са две ноге.
– Душа ми се скршила. – рекла је сестри.
– Не драми, Сања, само си трудна.
А онда је Немања почео да се јавља.
– Не знам што више зовеш? Чујеш?! Престани да ме зовеш, Немања! – слушалицу је спустила по трећи пут за пола сата.
Немања је звао данима. Видео сам те. Кајем се. Молим те. Уплашио сам се. То је и моје дете. То је наше дете, Сања.
Поново је повраћала у млазевима.
– Хоће ли ово више престати? – питала је сестру.
– Кад се породиш, можда. – задиркивала ју је сестра. – Је л’ још зове?
– Још.
– Хоћеш ли да му се јавиш?
– Зашто? Раскинуо ми је јер ми је каснила менструација. Шта је следеће: развод кад нам дете добије јединицу из математике?
– Претерујеш. Шта си ручала данас?
– Пуњене паприке.
– Зато и повраћаш.
Ушла је у трећи месец трудноће и други месец одбијања позива. Мање је повраћала, али није јела пуњене паприке. Немања је непрекидно звао.
– Породићу се због тебе.
– Ако ћемо право, и трудна си због мене.
– То није нимало смешно.
– Немој да ми спустиш слушалицу.
– Немој више да зовеш, па нећу да спустим.
Спустила је слушалицу и чула звоно на вратима.
Немања је чекао иза огромних дечјих колица, паковања пелена, балона, гомиле цвећа и кесе пуне витамина.
– Нисам знао шта пијеш од витамина па сам у апотеци рекао да ми дају све. Немој да ми затвориш врата.
– Да нећеш можда да ме просиш?
– Баш сам то мислио.
Кад је испричала колегиницама на послу како је после тога клекнуо и запросио, па комшије наишле и аплаудирале, све су се смејале.
– Е јесте, и онда је мрмот завио чоколаду у фолију! – рекла јој је колегиница на послу.
– Мајке ми, имам прстен и стомак да потврдим. – смејала се Сања.
– И ти си му све опростила? Испаде да су те стварно возали хормони, а?
– Ко зна. Знаш како каже моја докторка: Трудноћа је дивно стање за једну жену.
– Трудна, па пошандрцала.
– Спопали ме хормони среће, постаћу блогерка на Инстаграму. Изгледа да је ова трудноћа као хормонски брзи воз. Није до воза него до стања у ком се налази пруга. Лепо звучи, а?
Сања се сада стално смејала. Измишљала је да јој се једу јагоде, да јој је пљескавица љута и да мора у 2 сата ујутро да оде по другу. Тражила му је све што јој је пало на памет и он јој је давао. Извољевам, је л’ да? Питала би сваке вечери. Извољевај. Ја ћу да ти дам све што могу. Није извољевала, нешто ју је терало.
Чула је негде како постоји малтер за снове, нека чудна смеса која те закуца за неког. За нешто. На тренутак се уплашила од тог осећаја да ће бити нешто некоме доживотно. Њему девојка, жена, љубав. Беби – љубав и мајка. Па је измишљала, док се он не умори. Да се не закуцају једно за друго.
– Извољевам, је л’ да?
– Извољевај, слободно.
– Је л’ знаш можда где има да се купи малтер за снове?
– Малтер за снове? Не знам, ал’ могу да се распитам. За коју собу ти то треба?
– Извољевам, је л’ да?
– Извољевај. Ја ћу да нађем цемент, песак и воду, а ти нам обезбеди снове, и ето ти.
Тако се Сања доживотно закуцала.
