Ја сам потпуни спортски дилетант. Неспособна са лоптом, без дара за игру, од постанка незаинтересована за било какав вид телесног испољавања. Спорт ми је интересантан само на екрану, без личног учешћа, са одушевљењем за све оно што неки могу, а ја не желим ни да пробам.
Међутим, некако ме је увек западало да деца из моје школе, нарочито она талентована за спорт, буду управо у одељењу где сам разредна. Овај парадокс је вечно засмејавао колектив, а мени дао привилегију да из првог реда упознам врхунске спортисте у настајању. Чудна је то сорта. Посебна. Некако другачија од деце талентоване у другим областима. Или је то мој субјективни став због личне ускраћености?!
Ова деца су вреднија и скромнија. О себи говоре ретко, успехе истичу само кад су врхунски, али и то нерадо, са нечим што личи на стид, као да су сав слављенички вихор оставили на терену и у стварност дошли обични и сталожени. Њихово залагање је на пољу које се не сматра озбиљним, није научна област, не носи ореол поштовања. Јер… свако чука лопту, свако трчи, скаче, плива… они су само мало успешнији… најчешће их саветују да се прихвате књиге као сигурног ослонца. Тек врхунско остварење од њих ствара предмет обожавања, а пут до тога је дуг и стрм. Ја сам их гледала у време када су на ту стазу ступали и борили се и са собом, и са предрасудама које су их рушиле, и са временом у које треба сместити све обавезе, и са одлукама куда даље. Да, посебни су.
Не могу овде говорити о свима, а има их веома успешних на државном и европском нивоу. Нека ова прича буде о најуспешнијим.
Ана ми стиже уз речи учитељице које не обећавају.
– Она воли само рукомет. Друго је не интересује. Не тражи од ње ништа. Пусти је да игра.
Шабац јесте град рукомета, али необично је да дете петог разреда буде орјентисано само на то. Прерано је. Међутим, за мене, спортског дунстера, нечије ванредно умеће на терену је успех. Зато, поред њеног имена одмах убележим знак посебног интересовања.
Упознајем је као ведру девојчицу, на први поглед сасвим обичну, без посебне наклоности за било који предмет. Подршка родитеља за спорт којим се бави била је умерена, више су се бринули за школу, пубертетске недаће и мало компликованију породичну ситуацију која је, уз много буре, добро прошла.
Рукомет никада није био предмет разговора. Успехе је Ана дочекивала природно и спонтано као оно што јој засигурно припада, као нешто што је свакако чека, само треба да дорасте. На слаб успех у школи се није освртала, гурала је своју причу без много убеђивања, истрајавала у ономе што жели.
Девојчица коју ништа не интересује, осим рукомета, стигла је до националне пензије која јој по пласманима на светском нивоу припада.
Семиз је дечак који, такође, са школом није био у добрим односима. Таворио је у некој средини, без колапса са јединицама, али и без великих амбиција. Сталожен, увек насмејан, са сјајем у очима, једно од оне анђеоске деце чији поглед хваташ кад ти недостаје радости. Деловао је готово безазлено, никад није учествовао у одељењским сукобима, слегао је раменима на простаклук и агресију носећи у свом лику неку посебну врсту урођене отмености. Тренирао је бокс по угледу на свог оца и стрица. Тешко је описати неспојивост његовог лика са спортом који је одабрао, али Семиз је био све успешнији. Померао се у рангу полако, али истрајно и своје успехе увек саопштавао сасвим тихо, као да се плаши какав ће одјек изазвати. Често сам морала да га молим да неку од медаља донесе и покаже, да исприча шта је било, опише све градове и земље куда је на такмичење ишао. Одсуство са часова никада није тражио због тренинга. Све је успевао да уклопи. Али, када га је чекало одсуство због турнира, катедри је прилазио онда када останемо сами и тихо тражио дозволу. Своје учешће је приказивао скромно, у широком кондиционалу, а онда се враћао са златом, без наглашеног поноса, без жеље да се наметне, сасвим једноставно. Каже шта је било, извуче медаљу из торбе, слегне раменима и насмеши се.
Премашио је државни ранг, освојио европски и стигао до светског.
Наталија је у пети разред дошла као перспективна атлетичарка. Витка, висока за свој узраст, кошчата, сва од мишића, била је до осмог одличан ђак, један од најбољих. Урадила је сваки домаћи, прочитала лектиру, била увек потпуно спремна, али никада није њено учешће на часу било наметљиво. Једноставно, она увек зна, стрпљиво и озбиљно прати, чека свој моменат за исправан и паметан одговор.
Тренинге је имала два пута дневно. О том напору је ћутала и борила се са неверицом родитеља, са њиховом бригом за густи распоред који јој може одузети здравље. Међутим, што се степен родитељске стрепње појачавао, њен успех у школи је бивао све бољи. Рушила им је аргументе и трчала за свој грош.
Детаљан приказ једног свог дана Наталија је изложила само једном учествујући у дискусији на одељењској заједници када је револтирано, али без повишеног тона, критиковала лош успех осталих. Желела је да једним потезом поништи све оно што су причали у покушају да се оправдају. Предочила им је да устаје у рану зору за први тренинг пре школе, враћа се кући, распрема мокру одећу, купа се и стиже на часове без закашњења. После школе ради домаћи, учи. Предвече је чека нови тренинг који траје до касно. Леже око поноћи. У све то се укључује и нарочити режим исхране који се мора временски поштовати. Своје излагање је завршила озбиљно и мирно:
– Ако ја могу све то, можете и ви да имате бар домаћи, а не да га преписујете од мене.
У учионици је завладао тајац. Нису ове речи биле истресене са препотентне висине, већ су гађале право у мету. Нико није имао херца да се јави. Изгледало је да стид плива учионицом.
Све до краја осмог разреда, сваки пут када бих је погледала, кроз главу ми је прошла мисао: па ово дете је од јутрос претрчало петнаестак километара, немаш право на умор и бес.
Наталија је до данас рушила све рекорде на државним такмичењима. Једна повреда је зауставила напредак, али њено време тек долази.
И на крају, морам да пишем и о Бојану, дечаку који је неостварени шампион, кога је друштво због лошег материјалног статуса натерало да свој таленат докаже заобилазним путем. Рукометаш, паметан, правичан, леп, у школи одличан. Живео је са породицом у мајушном стану, лекције често учио у тоалету ради мира и концентрације. Свој таленат за спорт није могао сасвим доказати јер су му одласци на такмичења и припреме били недостижни. Уз родитеље који у време гашења великих фабрика остају без посла, живот је био борба на сваком фронту. Зато се он окренуо фолклору, сврстао се међу најбоље и пропутовао свет. Оженио се Шпањолком, настанио у Барселони и…тек ту почео да игра рукомет…успешно…са знатним успехом у годинама када се спортске каријере гасе.
И данас се бави спортом посредно, кроз област спортске медицине, првокласан је у својој струци. Остаје питање шта би се десило да је друштво знало да цени његов таленат и не препушта га родитељском новчанику као што се то код нас често деси.
Моји спортисти су, као што сам рекла, посебни људи. Када их поређам овако, међусобно су слични. Одани свом пориву, несаломиви у сукобу са околином која их упућује на сигуран пут, ведри јер грабе личном стазом, самостални, емотивно старији од свог узраста… и… скромни… као и сви људи који су у сагласју са собом.
Велика им се неправда чини када се њихово опредељење посматра пежоративно, када се каже: они су само спортисти. Јер они могу више на једном пољу које се не даје свима, на месту где владају изабрани. Велика је неправда и то што су препуштени ризику више од свих других. Дете које се бави неком научном облашћу више је заштићено. Оно ће, чак и у случају просечног успеха, бити обезбеђено сигурним животом. Спортиста ризикује све. Обликује се сам, расте растрзан, стрепи од повреда, нама заклон ни сигурну будућност. Друштво га препознаје и кити се њиховим успесима када су у зениту заборављајући да нико том успеху није допринео, нико помогао, нико заштитио.
И зато… таленат је дар… и крст који се тешко носи. Знала сам то. Теоријски. Практичну обуку сам добила преко области у којој сам потпуни аутсајдер. Моји спортисти су ми објаснили шта значи бити свој, борити се за циљ, остати храбар, не смрзнути се… чак и када ветрови обарају цео свет.
