У нашој рубрици Ми ВАС питамо ове недеље ”гостује” наставница историје у ОШ ”Стеван Сремац” која већ 17 година ради у просвети. За себе каже да је ентузијаста који верује да је знање увек у моди, и да образовани људи могу променити свет, само ако добију шансу.
Памтите је по недавној, сјајној лекцији коју је са својим ђацима обрадила на посебан начин – Немањиће су изучавали тако што су деца осмислила њихове профиле на друштвеним мрежама.
Са Јелицом овог пута разговарамо о томе да ли је школа срећно место за оне који у њој бораве, због чег анам је историја важна и шта је то што у образовном систему треба да мењамо, хитно.
Шта је школи најпотребније да би то било срећно место за наставнике?
– Као неко ко је у просвети већ 17 година, све више увиђам и схватам да је за све нас који смо део просвете најважнија слобода у раду, без ограничења од стране администарције, планова и програма, као и притисака са свих страна који долазе ка просвети. То је нешто што се данас све теже добија јер нажалост, и школа је постала место преко кога се преламају и на коју се преливају сва остала друштвена дешавања.
Како је време у коме живимо време изазова и великих очекивања, време поремећеног система вредности, као наставник увек имам скромне жеље чије остварење ствара предусове да школа буде срећно место за наставнике – мање папирологије, више поштовања од стране друштавa ка школи и наравно, што више радознале и знања жељне деце у нашим учионицама.
А да би била срећно место за децу?
– Из искуства говорећи, рекла бих да највећи проценат деце увек наводи да је срећан у школи, да не би мењао своје одељење, наставнике. Све то указује на чињеницу да су школе место где се деца осећају лепо, заштићено, безбрижно. Оно што би они најчешће наводе као проблем јесте превише предмета, слободних наставних активности, обимно градиво и наравно жеља да час траје краће.
Које су то ствари које вас у свакодневном раду спутавају да свој посао радите онако како бисте желели?
– Као неко ко ради у великој школи која броји око 1500 ђака, оно што представља највећи проблем у свакодневном раду јесте управо та бројност одељења са по 30 ђака где је врло тешко посветити се сваком детеу на прави начин. Такође, део тих одељења су и ИОП-и, тако да је сваки дан рад у таквим условима је донкихотовска борба, али и велики изазов који вас још више мотивише да дате најбоље од себе. Уз све ово наравно, ту је и свакодневна администарција.
Шта треба да се промени да би се школи вратила васпитна функција, а наставницима интегритет и достојанство?
– Бојим се да те промене не могу лако и брзо да се десе, јер како и сам суноврат просвете траје годинама и за позитивне промене потребно је време, да се нешто поново покрене на боље.
Најпре треба да се промени свест друштва да све потиче од куће, да је школа надоградња, да је неопходно да се породица врати свом изворном значењу и суштини, јер кад ту посложимо ставри како ваља и поставимо ауторитете и границе деци, онда она неће имати узоре у ријалити појавама нашег друштва са сумњивим биографијама и још дискутабилнијим понашањем.
Тек онда када на нашу јавну сцену ступе особе са стеченим, а не купљеним дипломама и које имају шта кажу, а не само да се покажу, школа ће постати место на које се гледа као светињу, што она јесте и мора да буде-место где су се вековима васпитавале и образовале генерације наших предака које су исписале сјајну како нашу, тако и светску историју и задужиле шовечанство. Тек тада ће учитељи поново бити узори и особе којих ће се деца увек радо и са осмехом сећати.
Када би неко Вас питао, шта бисте прво променили? Одмах, сутра.
– Прво што бих променила је друштвена клима у којој живимо. Ако ту направимо помак, рашчистимо неке ствари, редефинишемо систем вредности у коме живимо, дамо простор неким младим, паметним, образованим људима, онда ћемо покренути промене у свему, па и у школи.
Школа није проблем, али јесте у проблему баш због околности у којима се налази и јер се њоме баве обично они који о њој најамње знају, а не они који су у њој свакодневно.
Предајете историју, а за њу је и Цицерон рекао да је учитељица живота. Како је деци чините занимљивом.
Историја је предмет са којим се деца сусрећу први пут у петом разреду, и то кроз један час недељно, што је по мени мало.Да би тај предмет приближила деци трудим се да их од самог почетка мотивишем да нешто истражују, сакупљају, пишу, презентују, јер историја нису само године и гомила чињеница које треба памтити. Сваки наш сусрет на првом часу историје започињемо задатком да пронађу неки историјси извор,истраже нешто о њему, донесу у школи и презентују -јер сваки предмет има своју причу и своју историјску вредност. И тако започињемо путовање звано-историја. На том путу до осмог разреда чека нас презентације, изложбе посвећене јубилјима, важним личностима, дебате, историјски квизови, посете музејима и разне друге активности које мотивишу децу да буду креативна, радознала и истраживачки настројена. Увек кажем да је историја егзактна наука, чињенице су такве да их не можемо мењати, али начин на који ћемо све то пренети деци зависи од нас и наше спремности да науку прилагодимо деци и њиховом узрасту, ако желимо позитиван исход- да историја буде предмет који се воли и са лакоћом учи.
Зашто је важно да познајемо своју историју?
Увек крећем од става да смо ми један мали народ, али са великом и славном историјом коју су исписале генерације наших предака, остављајући нам у аманет да чувамо и негујемо своју прошлост, културу, традицију. Али исто тако морамо бити свесни да је и код нас, као и у историји других народа било догађаја који су за понос, али и оних не тако светлих момената. Важно је да изградимо критички осврт ка свему и да без предрасуда и отворено причамо о свим темама са децом још од Основне школе, како бисмо створили генерације које су одговорне према себи, али и према другима. Србија је мала земља, али довољно велика да се дичи остацима од праисторије до данашњег времена и тога морамо бити свесни, а сазнање о свему томе треба пренети генерацијама које живе у данашњем виртуелном свету, помало отуђене од свега.