U našoj rubrici Mi VAS pitamo ove nedelje ”gostuje” nastavnica istorije u OŠ ”Stevan Sremac” koja već 17 godina radi u prosveti. Za sebe kaže da je entuzijasta koji veruje da je znanje uvek u modi, i da obrazovani ljudi mogu promeniti svet, samo ako dobiju šansu.
Pamtite je po nedavnoj, sjajnoj lekciji koju je sa svojim đacima obradila na poseban način – Nemanjiće su izučavali tako što su deca osmislila njihove profile na društvenim mrežama.
Sa Jelicom ovog puta razgovaramo o tome da li je škola srećno mesto za one koji u njoj borave, zbog čeg anam je istorija važna i šta je to što u obrazovnom sistemu treba da menjamo, hitno.
Šta je školi najpotrebnije da bi to bilo srećno mesto za nastavnike?
– Kao neko ko je u prosveti već 17 godina, sve više uviđam i shvatam da je za sve nas koji smo deo prosvete najvažnija sloboda u radu, bez ograničenja od strane administarcije, planova i programa, kao i pritisaka sa svih strana koji dolaze ka prosveti. To je nešto što se danas sve teže dobija jer nažalost, i škola je postala mesto preko koga se prelamaju i na koju se prelivaju sva ostala društvena dešavanja.
Kako je vreme u kome živimo vreme izazova i velikih očekivanja, vreme poremećenog sistema vrednosti, kao nastavnik uvek imam skromne želje čije ostvarenje stvara predusove da škola bude srećno mesto za nastavnike – manje papirologije, više poštovanja od strane društava ka školi i naravno, što više radoznale i znanja željne dece u našim učionicama.
A da bi bila srećno mesto za decu?
– Iz iskustva govoreći, rekla bih da najveći procenat dece uvek navodi da je srećan u školi, da ne bi menjao svoje odeljenje, nastavnike. Sve to ukazuje na činjenicu da su škole mesto gde se deca osećaju lepo, zaštićeno, bezbrižno. Ono što bi oni najčešće navode kao problem jeste previše predmeta, slobodnih nastavnih aktivnosti, obimno gradivo i naravno želja da čas traje kraće.
Koje su to stvari koje vas u svakodnevnom radu sputavaju da svoj posao radite onako kako biste želeli?
– Kao neko ko radi u velikoj školi koja broji oko 1500 đaka, ono što predstavlja najveći problem u svakodnevnom radu jeste upravo ta brojnost odeljenja sa po 30 đaka gde je vrlo teško posvetiti se svakom deteu na pravi način. Takođe, deo tih odeljenja su i IOP-i, tako da je svaki dan rad u takvim uslovima je donkihotovska borba, ali i veliki izazov koji vas još više motiviše da date najbolje od sebe. Uz sve ovo naravno, tu je i svakodnevna administarcija.
Šta treba da se promeni da bi se školi vratila vaspitna funkcija, a nastavnicima integritet i dostojanstvo?
– Bojim se da te promene ne mogu lako i brzo da se dese, jer kako i sam sunovrat prosvete traje godinama i za pozitivne promene potrebno je vreme, da se nešto ponovo pokrene na bolje.
Najpre treba da se promeni svest društva da sve potiče od kuće, da je škola nadogradnja, da je neophodno da se porodica vrati svom izvornom značenju i suštini, jer kad tu posložimo stavri kako valja i postavimo autoritete i granice deci, onda ona neće imati uzore u rijaliti pojavama našeg društva sa sumnjivim biografijama i još diskutabilnijim ponašanjem.
Tek onda kada na našu javnu scenu stupe osobe sa stečenim, a ne kupljenim diplomama i koje imaju šta kažu, a ne samo da se pokažu, škola će postati mesto na koje se gleda kao svetinju, što ona jeste i mora da bude-mesto gde su se vekovima vaspitavale i obrazovale generacije naših predaka koje su ispisale sjajnu kako našu, tako i svetsku istoriju i zadužile šovečanstvo. Tek tada će učitelji ponovo biti uzori i osobe kojih će se deca uvek rado i sa osmehom sećati.
Kada bi neko Vas pitao, šta biste prvo promenili? Odmah, sutra.
– Prvo što bih promenila je društvena klima u kojoj živimo. Ako tu napravimo pomak, raščistimo neke stvari, redefinišemo sistem vrednosti u kome živimo, damo prostor nekim mladim, pametnim, obrazovanim ljudima, onda ćemo pokrenuti promene u svemu, pa i u školi.
Škola nije problem, ali jeste u problemu baš zbog okolnosti u kojima se nalazi i jer se njome bave obično oni koji o njoj najamnje znaju, a ne oni koji su u njoj svakodnevno.
Predajete istoriju, a za nju je i Ciceron rekao da je učiteljica života. Kako je deci činite zanimljivom.
Istorija je predmet sa kojim se deca susreću prvi put u petom razredu, i to kroz jedan čas nedeljno, što je po meni malo.Da bi taj predmet približila deci trudim se da ih od samog početka motivišem da nešto istražuju, sakupljaju, pišu, prezentuju, jer istorija nisu samo godine i gomila činjenica koje treba pamtiti. Svaki naš susret na prvom času istorije započinjemo zadatkom da pronađu neki istorijsi izvor,istraže nešto o njemu, donesu u školi i prezentuju -jer svaki predmet ima svoju priču i svoju istorijsku vrednost. I tako započinjemo putovanje zvano-istorija. Na tom putu do osmog razreda čeka nas prezentacije, izložbe posvećene jubiljima, važnim ličnostima, debate, istorijski kvizovi, posete muzejima i razne druge aktivnosti koje motivišu decu da budu kreativna, radoznala i istraživački nastrojena. Uvek kažem da je istorija egzaktna nauka, činjenice su takve da ih ne možemo menjati, ali način na koji ćemo sve to preneti deci zavisi od nas i naše spremnosti da nauku prilagodimo deci i njihovom uzrastu, ako želimo pozitivan ishod- da istorija bude predmet koji se voli i sa lakoćom uči.
Zašto je važno da poznajemo svoju istoriju?
Uvek krećem od stava da smo mi jedan mali narod, ali sa velikom i slavnom istorijom koju su ispisale generacije naših predaka, ostavljajući nam u amanet da čuvamo i negujemo svoju prošlost, kulturu, tradiciju. Ali isto tako moramo biti svesni da je i kod nas, kao i u istoriji drugih naroda bilo događaja koji su za ponos, ali i onih ne tako svetlih momenata. Važno je da izgradimo kritički osvrt ka svemu i da bez predrasuda i otvoreno pričamo o svim temama sa decom još od Osnovne škole, kako bismo stvorili generacije koje su odgovorne prema sebi, ali i prema drugima. Srbija je mala zemlja, ali dovoljno velika da se diči ostacima od praistorije do današnjeg vremena i toga moramo biti svesni, a saznanje o svemu tome treba preneti generacijama koje žive u današnjem virtuelnom svetu, pomalo otuđene od svega.