Између закона и стварности — где се налазе границе овлашћења наставника у српским школама
Српско образовно законодавство последњих година прошло је кроз темељну реформу, али између слова закона и школске свакодневице и даље зјапи провалија. Ова анализа пропитује шта наставници у Србији заправо јесу и нису овлашћени да ураде — и зашто је та граница и важнија и замућенија него икада пре.
Законски оквир: што је ново, што је остало
Основна референтна тачка је Закон о основама система образовања и васпитања (ЗОСОВ), који је од свог доношења 2017. године мењан више пута, а последње измене и допуне ступиле су на снагу у марту 2025. године (Сл. гласник РС, бр. 19/2025). Уз њега функционишу и посебни закони — о основном и о средњем образовању — те низ правилника: о протоколу поступања у случајевима насиља, о оцењивању, о дозволи за рад наставника, и школски акти које свака установа доноси самостално.
Измене из 2023. и 2025. године биле су директно мотивисане повећаном забринутошћу за безбедност у школама, посебно након трагичних догађаја у мају 2023. Као што се наводи у образложењу измена закона, измене и допуне Закона треба да доведу до ефикаснијих решења кроз одговарајуће подзаконске акте и акте установа, када је у питању смањивање процента насиља, односно ефикасније поступање у случајевима насиља у установама.
Једна од кључних новина тог таласа реформи била је и увођење појачаног васпитног рада као обавезног корака пре изрицања дисциплинских мера, као и увођење одлагања исписнице ученику који је под васпитно-дисциплинским поступком — чиме је затворен чувени „бекствени пролаз“ којим су насилни ученици мењали школу пре окончања поступка. Као резултат рада радне групе, измењене су и прецизиране одредбе Закона које се односе на оцењивање владања ученика, одговорност ученика и родитеља, појачан васпитни рад према ученику који врши повреду правила понашања, а уведено је и да се у оквиру појачаног васпитног рада реализује и друштвенокорисни, односно хуманитарни рад.
Шта наставник може: законска овлашћења
1. Вербално упозорење и опомена
Ово је основно и неоспорно овлашћење сваког наставника. Може упозорити ученика који омета наставу, подиже глас, користи телефон или се понаша непристојно. Опомена је прва карика у ланцу васпитних мера и наставник је изриче самостално, без посебног поступка.
2. Управљање разредом: замолити ученика да напусти час
Наставник нема формално законско овлашћење да сам „удаљи“ ученика у смислу прописане мере — то је искључиво надлежност директора. Оно што наставник може јесте да, у оквиру управљања разредом, затражи од ученика који озбиљно омета наставу да напусти учионицу и оде код дежурног наставника или одељењског старешине. Ученик не сме бити остављен без надзора. Ова пракса постоји и примењује се у школама, али нема исти правни статус као формално удаљење.
Формална суспензија (удаљење 5–20 радних дана) искључиво је у надлежности директора, који доноси решење тек након процене тима за заштиту и само у васпитно-дисциплинском поступку покренутом због теже повреде — уношење дроге, оружја или насиље (ЗОСОВ, члан 85, ставови 11–16). Наставник може пријавити ситуацију и бити окидач поступка, али саму одлуку о удаљењу не доноси.
3. Пријављивање проблема ради покретања појачаног васпитног рада
Наставник има право — и обавезу — да пријави одељењском старешини уочене проблеме у понашању ученика који крши правила, угрожава друге или неоправдано изостаје. План појачаног васпитног рада, међутим, сачињава одељењски старешина заједно са стручним сарадницима (педагогом, психологом) и тимом за заштиту — не предметни наставник. Наставник је прва карика која упућује сигнал, али формални покретач и водич процеса је школа као установа, а конкретно одељењски старешина. Законом је прописана обавеза школе да покрене појачан васпитни рад чим ученик неоправдано изостане са наставе пет часова или почне да крши правила понашања.
4. Предлагање васпитних и васпитно-дисциплинских мера
Наставник може предложити изрицање мера — али их сам не изриче. Чак ни најлакша формална мера — опомена — није у искључивој надлежности предметног наставника. Опомену и укор одељењског старешине изриче одељењски старешина, укор одељењског већа изриче одељењско веће, укор директора — директор, а строги укор — наставничко веће. Предметни наставник пријављује проблем и може бити предлагач, али орган који изриче меру увек је тело школе, а не појединачни наставник.
5. Праћење и евидентирање владања
Наставник води евиденцију о присуству и владању ученика на свом предмету и ова евиденција је званична основа за оцењивање. Владање се од 1. до 5. разреда оцењује описно и не улази у општи успех. Од 6. до 8. разреда оцена из владања је бројчана и улази у просек — исто важи у средњој школи. Оцену из владања утврђује одељењско веће на предлог одељењског старешине — не предметни наставник.
6. Одузимање ометајућег предмета привремено
Ако ученик користи мобилни телефон или други предмет којим омета наставу, наставник га може замолити да га одложи. Поједине школе које су усвојиле интерне правилнике о забрани телефона предвиделе су и конкретније процедуре, али основа увек мора бити у акту школе, не у личној одлуци наставника. Према смерницама Министарства просвете, најчешћа пракса подразумева да сви лични дигитални уређаји буду искључени током читавог школског дана, али школа треба јасно да комуницира са ученицима и њиховим родитељима да коришћење личних дигиталних уређаја у школи јесте омогућено под јасним правилима која морају строго да се поштују.
7. Пријављивање сумње на насиље — законска обавеза са роком
Ово није само право — то је законска обавеза с прецизним роком. Наставник је дужан да одмах по сазнању, а најкасније наредног радног дана, поднесе писмену пријаву директору да је учињена повреда права детета или ученика. Сваки запослени који присуствује или сазна за насиље обавезан је да реагује — прекине насиље или позове помоћ. Пропуштање ове обавезе сама је по себи повреда радних дужности.
Шта наставник не сме: јасне забране
1. Физичко кажњавање — апсолутна забрана
Ово је најјаснија и најтврђа граница. Закон не оставља никакав простор за интерпретацију. Под физичким насиљем сматра се физичко кажњавање детета, ученика или одраслог од стране запосленог, родитеља односно другог законског заступника или трећег лица у установи; свако понашање које може да доведе до стварног или потенцијалног телесног повређивања детета, ученика, одраслог или запосленог; насилно понашање запосленог према детету, ученику или одраслом.
Последице су тешке: ако би наставник сам ударио ученика, могао би да остане и без посла и без лиценце за рад. Наиме, члан 111. Закона о основама система образовања и васпитања јасно забрањује насиље, злостављање и занемаривање.
Губитак лиценце није само формална санкција. Лиценцу за рад у просвети до сада је изгубило 46 наставника по овој основи — и та забрана важи чак и ако наставник на суду докаже да није крив, јер је ранији закон омогућавао одузимање лиценце пре окончања судског спора. Управо је овај проблем био један од разлога за најављене измене закона.
2. Психичко и емоционално злостављање
Викање, понижавање, сарказам усмерени на личност ученика, јавно исмејавање, етикетирање — све ово спада у законом забрањено психичко насиље. Под психичким насиљем сматра се понашање које доводи до тренутног или трајног угрожавања психичког и емоционалног здравља и достојанства. Ова забрана важи и за дигиталну комуникацију наставника са ученицима.
3. Смањивање оцене као казна за лоше понашање
Ово је једна од чешће нарушаваних, али јасно прописаних забрана. Ученику се не може умањити оцена из предмета због односа ученика према ваннаставним активностима или непримереног понашања у школи. Оцена мора да одражава знање из предмета — и ништа више. Владање се оцењује посебно и кроз посебну процедуру.
4. Приморавањем ученика да остане у учионици без надзора
Наставник нема право да затвори ученика, изолује га или га задржи без надзора као казнену меру. Физичко ограничавање кретања ученика забрањена је пракса.
5. Претресање торбе или особних предмета ученика
Наставник нема овлашћења за претрес. Одељењски старешина, васпитач, наставник и стручни сарадник дужни су да обезбеде заштиту детета и ученика од произвољног или незаконитог мешања у његову приватност, породицу или преписку. Сумњу на поседовање недозвољених предмета наставник пријављује директору или дежурном наставнику — поступак даље води овлашћено лице у присуству родитеља.
6. Откривање личних података ученика
Наставник не може јавно саопштити медицинске, социјалне или породичне податке о ученику, нити их користити као полугу у дисциплинским ситуацијама. Ово је посебно релевантно у контексту ученика са сметњама у развоју или ученика из осетљивих социјалних категорија.
7. Наплаћивање надокнаде или уцењивање оценом
Апсолутна је забрана свако финансијско узимање од родитеља у замену за било какав третман ученика. Уцењивање оценом у било ком облику представља тежу повреду радне обавезе.
Зона сумрака: шта није јасно прописано
Између онога што јесте и што није дозвољено, постоји значајна зона где закон ћути или говори нејасно — а управо ту долази до највећег броја неспоразума.
Мобилни телефони остају класичан пример. Све је више школа у Србији које су забраниле да се користе мобилни телефони током наставе, а интерним правилницима предвиђене су и санкције за ученике код којих наставник нађе мобилни телефон током часа. Проблем је што без интерног акта школе наставник нема јасно законско овлашћење да телефон одузме — може само захтевати да се искључи. Један наставник који се огласио у медијима рекао је отворено: „Званична забрана постоји, али наставник је немоћан ако ученик користи телефон и може само да га опомене. Наставник може само да замоли ученика да искључи телефон, али не и да му узме апарат.“
На то се надовезује и питање дигиталног насиља према наставницима — снимање наставника и објављивање на друштвеним мрежама без дозволе. Закон забрањује дигитално насиље, али процедуре су споре, а наставник се у међувремену носи са снимцима који круже интернетом.
Суспензија је још једна нова категорија. Најинтересантнији и најзвучнији новитет у школској 2024/2025. години била је казна суспензије ђака на период од 5 до 20 дана током којих не би могли да присуствују часовима у школи. Решење о удаљењу доноси директор — наставник га не може применити самостално.
Дисциплинска одговорност наставника: када систем гледа на другу страну?
Важно је нагласити да дисциплинска одговорност није једносмерна улица. Против наставника је могуће спровести дисциплински поступак, плата може бити смањена за 20 одсто током три месеца за лакше повреде, или до 35 одсто током шест месеци за теже повреде.
Међутим, и наставници су све чешће жртве насиља. Закон прописује да је насиље забрањено и према наставницима, не само према ученицима. У школи је забрањен сваки облик насиља и злостављања од стране ученика или родитеља над наставником, стручним сарадником и другим запосленим лицима, а због повреде ове забране од стране родитеља подноси се прекршајна или кривична пријава.
Закључак: закон као мапа, стварност као терен
Српски образовни закон је у последњих неколико година направио искорак — увео је појачан васпитни рад, затворио рупе кроз које су насилници бежали из школе, повећао казне за родитеље, и јасно дефинисао шта је насиље. То су позитивне промене.
Али наставник у учионици и даље функционише у систему који од њега захтева пуно а даје му мало. Закон му јасно говори шта НЕ СМЕ — а то је исправно. Нема места физичком кажњавању, понижавању, нарушавању приватности, кажњавању оценом. Ове границе су чврсте, оправдане и морају се поштовати.
Оно што је мање јасно јесте шта МОЖЕ — посебно у ситуацијама које закон није детаљно предвидео. Телефони, снимци, социјални медији, дигитално насиље према наставницима — све то су зоне где закони касне за стварношћу.