Пред крај школске године су моји петаци писали о личности коју највише воле. Две трећине радова су биле о мамама. Али, каквим мамама?! То је интересантно прочитати у данашње време када су се родитељи погубили међу силним саветима, када своју децу схватају као пројекат у коме не сме бити грешке, па лепе дане пуне беспотребним пресабирањем и грижом савести. У ствари, све је тако једноставно. Љубав и присуство, поверење и ведрина, лакоћа и сигурна рука. Деци то треба. Тако су рекли, без изузетка, у свих четрдесет састава које су предали.
Ево неколико цитата, без исправки, аутентичних. Научиће нас много чему.
„Маме треба волети онакве какве су, не због купљених и добијених ствари.“
Деца воле маме, особе, онакве какве су, целокупне, не траже им мане, узимају искрено. Ни једно није поменуло скупе играчке, поклоне, таблете, модерне патике, све оно што оптерећује родитеље који се сатиру по пословима да би свом детету обезбедили апсурдни рејтинг.
„Поред тога ради и један онлајн посао. Купила је сама себи ауто. Јако сам поносна и срећна због ње. Један од разлога зашто је највише волим јесте тај, што кад смо брат и ја били мали, није хтела да идемо у вртић, него је она била са нама док је тата радио. Дала нам је своје време.“
Мама је успешна, дете је поносно. Направљена је здрава релација у којој су сви у породици једни другима подршка. Није све усмерено само на дете, ту су и родитељи, њихови планови, успеси, амбиције. Али, ипак је фокус на времену када је мама била непрекидно присутна, увек доступна. То је, вероватно, створило основу за стабилност у старијем узрасту. Мама се одвојила у моменту када више није била толико неопходна, пустила их је у свет. Сада је запослена и успешна, па је тај фактор нека врста компензације за одсуство.
Мали је број породица које себи данас могу да приуште маму која почиње да ради тек када деца довољно одрасту. Велика је штета што се на бригу о деци не гледа као на приоритетну делатност, врло захтевну и одговорну. Доста жена би прихватило овакав образац, па се не би непрекидно налазиле у раскораку између куће и захтева на послу. Тај раскорак троши и умара, носи непрекидну грижу савести јер нешто увек мора бити ускраћено. Најчешће је то лични мир, јер када, из дана у дан, мама дотрчава са посла, спрема јело, успут разговара или помаже око домаћег, чисти, пакује гардеробу за сутра, решава сукобе или недоумице, дочекује госте…нигде, ни у једном сегменту, није цела. Зато ноћу сабира и одузима, криви себе и нема мира ни спокоја.
„Она и ја волимо да причамо о свему…у слободно време се шалимо или играмо друштвене игре…За викенд, јер су то дани за одмарање, идемо и парк ролерима или бициклом.“
Мама која је ведра и има времена да прича. Опуштена је. Ведра. Спремна на игру и дружење. Једва се чека викенд, зато што он обећава.
Највећи број деце ово истиче као битно. Породично дружење, шетња, игре, разговори, топлина, ушушканост. Време за нас.
Имамо ли га? Или су битније неке друге ствари…које деца не траже? Ми смо то поставили као штит и изговор. Нису деца жељна. Сами су. Усамљени у свету који им нуди све осим суштине.
Истовремено, деца нису ни незахвална, нити су неразумни. Пишу они и о томе како маме воле своје слободно време, музику, кафу са пријатељицама, књиге, филмове. Знају то да цене, очито. Али траже и себе. Бар некад, са мамом која је расположена.
„Када се нешто деси, увек је ту да прискочи у помоћ и спаси нас од невоље. Не разумем неки задатак, ту је она да помогне и објасни, увек смирена и опуштена, без икаквог стреса. Добра је и када брат и ја нисмо. Увек нас саслуша и каже: „Немојте то више радити. У реду?“
Мама која је добра увек, чак и кад деца нису добра. То је, као што видимо, мама без стреса. Она помаже, али не присиљава. Не захтева перфекцију. Не условљава. Деца расту. Она је ту. Исправља погрешно. Подстиче. Резултати ће доћи.
Много је родитеља који немају елементарно стрпљење, ни разумевање. Очекују готов производ од малих ногу, па се чуде и запрепашћују над сваком грешком коју виде, пореде своје дете са другом децом, која увек испадају некако боља и успешнија, круне сваки темељ самопоуздања, а оно се код детета зачиње у раном узрасту. Кажњавају, захтевају. Сваки промашај је катастрофа. Грешку никада не виде у себи, већ је пребацују на дете које у таквом окружењу одраста у особу ускраћених потреба, осујећену у личном деловању, преплашену и несигурну.
„Она је фина и драга. Зато што је увек ту да ме усрећи када сам тужан.“
Мама као сигурно крило, као поверење и подршка. Ово је написао дечак. Не истичем ово без разлога. Јер, у нашој култури се често мамама дечака сугерише како их не смеју превише мазити. Дечаци не плачу. Дечацима треба чврста рука. Они сутра треба да буду ослонац за целу породицу. Заборавља се притом једно. Прави ослонац се може бити тек ако стекнеш ширину прихватања туђе слабости. Све друго су стене. Држе, али гребу до крви.
На крају, једна реченица о љубави. Дубокој и дирљивој.
„Мама ме увек подржава и никад није престала да верује у мене.“
Поверење. Осећај да увек имаш уточиште и своје место где си најбољи. Без обзира на све!
Као што сам рекла, једноставно је. Треба живети са децом, а не за децу. Љубав, а не жртвовање. Осмех без стреса. Захтев без осуде. Присуство и доследност. Имање времена. Одсуство сумње да се у нечему греши. Лично гнездо где смеш све. Радост и оптимизам.