Pred kraj školske godine su moji petaci pisali o ličnosti koju najviše vole. Dve trećine radova su bile o mamama. Ali, kakvim mamama?! To je interesantno pročitati u današnje vreme kada su se roditelji pogubili među silnim savetima, kada svoju decu shvataju kao projekat u kome ne sme biti greške, pa lepe dane pune bespotrebnim presabiranjem i grižom savesti. U stvari, sve je tako jednostavno. Ljubav i prisustvo, poverenje i vedrina, lakoća i sigurna ruka. Deci to treba. Tako su rekli, bez izuzetka, u svih četrdeset sastava koje su predali.
Evo nekoliko citata, bez ispravki, autentičnih. Naučiće nas mnogo čemu.
„Mame treba voleti onakve kakve su, ne zbog kupljenih i dobijenih stvari.“
Deca vole mame, osobe, onakve kakve su, celokupne, ne traže im mane, uzimaju iskreno. Ni jedno nije pomenulo skupe igračke, poklone, tablete, moderne patike, sve ono što opterećuje roditelje koji se satiru po poslovima da bi svom detetu obezbedili apsurdni rejting.
„Pored toga radi i jedan onlajn posao. Kupila je sama sebi auto. Jako sam ponosna i srećna zbog nje. Jedan od razloga zašto je najviše volim jeste taj, što kad smo brat i ja bili mali, nije htela da idemo u vrtić, nego je ona bila sa nama dok je tata radio. Dala nam je svoje vreme.“
Mama je uspešna, dete je ponosno. Napravljena je zdrava relacija u kojoj su svi u porodici jedni drugima podrška. Nije sve usmereno samo na dete, tu su i roditelji, njihovi planovi, uspesi, ambicije. Ali, ipak je fokus na vremenu kada je mama bila neprekidno prisutna, uvek dostupna. To je, verovatno, stvorilo osnovu za stabilnost u starijem uzrastu. Mama se odvojila u momentu kada više nije bila toliko neophodna, pustila ih je u svet. Sada je zaposlena i uspešna, pa je taj faktor neka vrsta kompenzacije za odsustvo.
Mali je broj porodica koje sebi danas mogu da priušte mamu koja počinje da radi tek kada deca dovoljno odrastu. Velika je šteta što se na brigu o deci ne gleda kao na prioritetnu delatnost, vrlo zahtevnu i odgovornu. Dosta žena bi prihvatilo ovakav obrazac, pa se ne bi neprekidno nalazile u raskoraku između kuće i zahteva na poslu. Taj raskorak troši i umara, nosi neprekidnu grižu savesti jer nešto uvek mora biti uskraćeno. Najčešće je to lični mir, jer kada, iz dana u dan, mama dotrčava sa posla, sprema jelo, usput razgovara ili pomaže oko domaćeg, čisti, pakuje garderobu za sutra, rešava sukobe ili nedoumice, dočekuje goste…nigde, ni u jednom segmentu, nije cela. Zato noću sabira i oduzima, krivi sebe i nema mira ni spokoja.
„Ona i ja volimo da pričamo o svemu…u slobodno vreme se šalimo ili igramo društvene igre…Za vikend, jer su to dani za odmaranje, idemo i park rolerima ili biciklom.“
Mama koja je vedra i ima vremena da priča. Opuštena je. Vedra. Spremna na igru i druženje. Jedva se čeka vikend, zato što on obećava.
Najveći broj dece ovo ističe kao bitno. Porodično druženje, šetnja, igre, razgovori, toplina, ušuškanost. Vreme za nas.
Imamo li ga? Ili su bitnije neke druge stvari…koje deca ne traže? Mi smo to postavili kao štit i izgovor. Nisu deca željna. Sami su. Usamljeni u svetu koji im nudi sve osim suštine.
Istovremeno, deca nisu ni nezahvalna, niti su nerazumni. Pišu oni i o tome kako mame vole svoje slobodno vreme, muziku, kafu sa prijateljicama, knjige, filmove. Znaju to da cene, očito. Ali traže i sebe. Bar nekad, sa mamom koja je raspoložena.
„Kada se nešto desi, uvek je tu da priskoči u pomoć i spasi nas od nevolje. Ne razumem neki zadatak, tu je ona da pomogne i objasni, uvek smirena i opuštena, bez ikakvog stresa. Dobra je i kada brat i ja nismo. Uvek nas sasluša i kaže: „Nemojte to više raditi. U redu?“
Mama koja je dobra uvek, čak i kad deca nisu dobra. To je, kao što vidimo, mama bez stresa. Ona pomaže, ali ne prisiljava. Ne zahteva perfekciju. Ne uslovljava. Deca rastu. Ona je tu. Ispravlja pogrešno. Podstiče. Rezultati će doći.
Mnogo je roditelja koji nemaju elementarno strpljenje, ni razumevanje. Očekuju gotov proizvod od malih nogu, pa se čude i zaprepašćuju nad svakom greškom koju vide, porede svoje dete sa drugom decom, koja uvek ispadaju nekako bolja i uspešnija, krune svaki temelj samopouzdanja, a ono se kod deteta začinje u ranom uzrastu. Kažnjavaju, zahtevaju. Svaki promašaj je katastrofa. Grešku nikada ne vide u sebi, već je prebacuju na dete koje u takvom okruženju odrasta u osobu uskraćenih potreba, osujećenu u ličnom delovanju, preplašenu i nesigurnu.
„Ona je fina i draga. Zato što je uvek tu da me usreći kada sam tužan.“
Mama kao sigurno krilo, kao poverenje i podrška. Ovo je napisao dečak. Ne ističem ovo bez razloga. Jer, u našoj kulturi se često mamama dečaka sugeriše kako ih ne smeju previše maziti. Dečaci ne plaču. Dečacima treba čvrsta ruka. Oni sutra treba da budu oslonac za celu porodicu. Zaboravlja se pritom jedno. Pravi oslonac se može biti tek ako stekneš širinu prihvatanja tuđe slabosti. Sve drugo su stene. Drže, ali grebu do krvi.
Na kraju, jedna rečenica o ljubavi. Dubokoj i dirljivoj.
„Mama me uvek podržava i nikad nije prestala da veruje u mene.“
Poverenje. Osećaj da uvek imaš utočište i svoje mesto gde si najbolji. Bez obzira na sve!
Kao što sam rekla, jednostavno je. Treba živeti sa decom, a ne za decu. Ljubav, a ne žrtvovanje. Osmeh bez stresa. Zahtev bez osude. Prisustvo i doslednost. Imanje vremena. Odsustvo sumnje da se u nečemu greši. Lično gnezdo gde smeš sve. Radost i optimizam.