Већ негде од средине септембра вечери у домовима у којима станују школарци широм Србије – постају испуњене напетошћу, понекад и сукобима и сузама. Разлог су, можда већ погађате, домаћи задаци. Док једни верују да су деца данас неспремна на озбиљн и предан рад, други кажу да је оно што се од њих тражи преобимно, непотребно и превазилази оквире основног образовања.
Оно што је занимљиво је да заправо одговор на питање „колико домаћег задатка је превише“ не постоји нигде у српском законодавству. Ни у Закону о основама система образовања и васпитања, ни у Закону о основном образовању и васпитању, чак ни у правилницима који регулишу оцењивање. Обим домаћих задатака је, званично, препуштен процени сваког појединачног наставника. И он није у обавези да води рачуна колико су домаћег његове колеге које предају друге предмете задале деци.
Шта закон заиста регулише — а шта не
Правилник о оцењивању ученика у основном образовању и васпитању прецизно одређује распоред писмених задатака и писмених провера дужих од 15 минута: највише једна таква провера дневно, уз још две писмене провере недељно поред прописаног писменог задатка за поједине предмете, а тај распоред мора унапред да усвоји одељењско веће и да буде објављен на огласној табли школе и на сајту најкасније до краја треће наставне недеље у полугодишту.
Исти механизам постоји и у средњошколском правилнику о оцењивању, где се додаје да ученик у току дана може имати само једну писмену проверу знања на часу.
То је, међутим, регулатива која се односи на контролне задатке, тестове и писмене задатке — формалне провере знања које се оцењују и уписују у дневник. Редовни, свакодневни домаћи задатак третира се у истом правилнику као само једна од многих основа за формативно оцењивање, равноправно са излагањима, есејима, радом у групи или портфолијом ученика. Нигде се не прописује ни максимално трајање, ни број задатака по дану, ни обавезна координација између наставника различитих предмета када је реч о свакодневним задацима за кућу. Ни Завод за унапређивање образовања и васпитања, који припрема наставне програме, не издаје обавезујуће смернице о обиму домаћих задатака по узрасту — наставни план и програм прописује садржаје и исходе учења, али не и колико времена дете сме да проведе решавајући задатке код куће.
Другим речима: механизам који спречава да се писмени тестови из више предмета нагомилају у истом дану постоји и правно је обавезујући. Механизам који би спречио да домаћи задаци из пет предмета падну на исто вече — не постоји.
Постоји ли онда икаква стручна смерница
Како у српском законодавству не постоји прописан обим, родитељи и наставници се у пракси ослањају на препоруке струке, које немају статус закона, али се често цитирају. Најпознатија је такозвано „правило десет минута“, које је популаризовао амерички образовни истраживач Харис Купер на основу синтезе деценија истраживања о домаћим задацима: оптимално време за домаћи задатак износи отприлике десет минута помножено са бројем разреда који дете похађа — дакле око 20 минута у другом разреду, или сат и 20 у осмом. Ово није обавезујуће ни у земљи порекла, а камоли у Србији, али га стручњаци у региону редовно наводе као оријентир када процењују да ли је оптерећење разумно.
Колико реално времена домаћи задаци данас одузимају српским ученицима, показује истраживање спроведено на узорку од 922 средњошколца методом 24-часовног дневника активности: радним данима ученици у просеку проведу око пет сати и 22 минута у школи, томе додају готово два сата ангажовања ван школе — од чега највећи део, 81 минут, отпада на учење и домаће задатке — док им за организоване ваннаставне активности остаје у просеку свега пет минута дневно.
Истраживање такође показује да српски средњошколци проводе значајно више времена у учењу него њихови вршњаци у САД, а знатно мање у кућним пословима и активностима које доносе приход, слично младима из других европских земаља.
Шта о томе кажу стручњаци
Педагошкиња Невенка Крагуљац, која се бави радом са децом и родитељима у региону, описује механизам којим свакодневно оптерећење — школа, домаћи, ваннаставне активности — директно ремети дететов ритам: реално је да такво дијете не иде на спавање прије 22 или 23 сата, упозорава она, додајући да недовољно сна и квалитетног времена са родитељима води у анксиозност и проблеме са концентрацијом код деце, и то све чешће и у млађем школском узрасту, не само код адолесцената.
– Замислите првачића који је до 17 или 17:30 у школи или продуженом боравку. Том родитељу остаје само пар сати да припреми да се нешто поједе, помогне око домаћег, изведе дете напоље, поприча с њим. Дај Боже да родитељ са дететом у току дана проведе 15 минута квалитетног времена. Реално је да такво дете не иде на спавање пре 22 или 23 сата. Оно је сутрадан неиспавано, нервозно, анксиозно, лошије у школи и са другарима. То је зачарани круг који директно води у менталне проблеме – описала је.
Да преоптерећеност ученика није само питање домаћих задатака него и укупне структуре наставе, показала је и јавна расправа покренута почетком 2026. године, када је министар просвете Дејан Вук Станковић изнео идеју да се школски час скрати на 30 минута због, како је навео, дифузне и краће пажње савремених ученика. Учитељица Сандра Радовановић из ОШ „Иво Андрић“ тада је оценила да би то захтевало и смањење броја тема и области у плановима, јер би у супротном, како је објаснила, наставник једноставно настављао исту наставну јединицу на следећем часу, на штету другог предмета.
Професорка Ана Димитријевић из Девете гимназије је, са своје стране, указала да гимназијалци данас имају 16 до 17 предмета, што оптерећење ученика, по њеној оцени, чини пре свега последицом броја предмета и обима градива, а не дужине појединачног часа.
Заједничка нит у свим овим ставовима није да домаћи задаци сами по себи штете деци — напротив, стручњаци се слажу да добро осмишљен, самостално урађен домаћи задатак развија радне навике и одговорност. Проблем на који указују лежи у нагомилавању: када некоординисано оптерећење из више предмета и ван наставе превазиђе оно што дете одређеног узраста реално може да апсорбује у разумном времену.
Шта родитељи заправо могу да ураде
Пошто конкретан правни основ за жалбу на „превише домаћег“ не постоји — за разлику од жалбе на неусклађен распоред писмених провера, коју родитељ сасвим легитимно може упутити директору позивајући се на правилник — практичан утицај родитеља остаје углавном неформалан: разговор са одељењским старешином, изношење проблема на родитељском састанку или иницијатива да одељењско веће, које већ по закону координише распоред писмених провера, неформално води рачуна и о равномерном распореду домаћих задатака.
Сам Правилник о оцењивању, додуше, садржи једну општу одредбу која би могла послужити као ослонац за такав разговор: да школа води рачуна о равномерном распореду оптерећења ученика, у њиховом најбољем интересу. Та формулација, иако уопштена и правно слабо прецизна, барем отвара врата да тема преоптерећености буде легитимно постављена пред школу, а не третирана као искључиво приватан проблем сваке породице понаособ.