Петогодишње дете задобило је тешке повреде руку у инциденту који се, према наводима родитеља, догодио на дечјем игралишту у башти једног кафића у Зеници, пише Блиц.
Родитељ повређеног дечака тврди да га је на тобогану гурнуо старији дечак, те да је услед пада дошло до прелома обе кости руке. На лицу места се, наводно, нашла и полиција – толика је, кажу, била гужва и узнемиреност околних родитеља након што се несрећа догодила.
Оно што родитеља највише боли, чини се, није сам пад, колико оно што је уследило – или тачније, оно што није. Каже да се родитељи дечака који је гурнуо његовог сина нису јавили, нити пришли да питају како је дете и да ли му је потребна помоћ. Зато их сада, јавно, позива да се јаве и кажу бар „извините“. Наводи и да објекат има камере те да снимак инцидента постоји – а ако се друга страна и даље не огласи, спреман је да настави даље, судским путем.
Све наведено су тврдње родитеља повређеног детета. Ниједан детаљ до сада није независно потврђен ни од стране надлежних органа, ни од власника угоститељског објекта, тако да га треба читати управо тако – као једну страну приче. Међутим, ово одиста није нереалан сценарио и родитељи би требало да буду спремни, како да то спрече, ако је могуће, тако и да реагују правилно уколико се деси инцидент.
Може ли се овако нешто спречити?
Реалност је да се деца на игралишту гурају, трче, преплићу и сударају – то је, у неку руку, и сврха игралишта. Проблем настаје када се то дешава без надзора, или када справе користе деца веома различитог узраста и снаге у исто време. Ево неколико ствари које родитељи заиста могу да ураде, без претварања одласка на игралиште у стресну мисију.
Прва и најважнија – физичка близина, не само поглед издалека. Ово нарочито важи за млађу децу, до пет-шест година: код тобогана, љуљашки и свега што укључује висину, реакција од секунд-два често прави разлику између безазленог пада и прелома. Наравно да нећете стајати над дететом и дисати му за врат, али ћете битидовољно близу да стигнете да реагујете.
Друга ствар – реално процените да ли справа одговара узрасту детета у том тренутку, посебно ако игралиште истовремено користе и много старија, снажнија деца. Нека игралишта имају одвојене зоне, али велика већина их нема, па ту процену родитељ мора сам да донесе.
Трећа – деци вреди понављати основна правила реда на тобогану: сачекати да претходно дете сиђе, не гурати, не пентрати се уз клизну површину. Ова правила се не усвајају од првог пута, па их вреди понављати из посете у посету, мирно и без грдње.
И на крају – вечерњи сати, када родитељи седе за столом а деца су „препуштена“ игралишту, статистички носе највећи ризик, управо зато што надзор тада постаје мање непосредан. Ако приметите да се дешава нешто ризично – гурање, прескакање реда, играње ван правила – сасвим је у реду благо интервенисати, чак и код туђег детета. Кратка, мирна опаска често спречи инцидент пре него што се уопште деси.
А ако се повреда ипак деси?
Прво дете, тек онда све остало. Проверите да ли је дете свесно, да ли дише нормално, да ли постоји видљива деформација руке или отворена рана. Ако постоји и најмања сумња на прелом – немојте сами да намештате или „проверавате“ покретом, него руку имобилишите у положају у ком се затекла и што пре потражите хитну медицинску помоћ.
Ако сумњате на прелом, ако је дете изгубило свест макар на тренутак, повраћало, или бол не јењава – позовите хитну помоћ или дете директно одвезите на ургентни пријем. Ту се не оклева.
Паралелно с тим, покушајте мирно да сазнате ко је друго дете и ко су његови родитељи или старатељи – без вике и оптуживања, колико год то тешко било у том тренутку. Ако објекат има камере, затражите од власника да сачува снимак; то је нешто на шта, по правилу, имају обавезу да одговоре ако снимак затраже надлежни органи.
Ако процените да је потребно, обавестите полицију или узмите контакте сведока који су видели шта се десило. Ово је нарочито важно ако друга страна одбија сарадњу или не жели да остави своје податке. Фотографишите повреду, сачувајте лекарски налаз, запишите време и место – та документација касније може бити важна, било за судски поступак, било за комуникацију са осигурањем, ако га објекат има.
И на крају, можда најважније од свега – разговарајте са дететом о томе шта се десило, без додатног страха или осећаја кривице, тако да поврати осећај сигурности, и на том истом игралишту, и на свим будућим.
Оваквe ситуације нису реткост, нажалост. Али већина се да спречити непосредним надзором и јасним правилима, а тамо где се ипак деси – последице се могу ублажити брзом главом и присебном реакцијом родитеља.